среда, 30. децембар 2009.

Koga još zanima istina?

Moja kuća je profesorska - i mama i tata bili su profesori istorije, nana je bila učiteljica, njen otac, moj pradeda, pop i učitelj... tako da sam odrasla u atmosferi spremanja časova, razgovora o tome kako da se poboljša nastava i deca bolje shvate i usvoje gradivo. Glavna tema bila je istorija, ali istorija je tako široka da je u sebe uključivala mnogo od legendi, predanja... Za mene su to sve bile priče kao što su drugoj deci verovatno bile priče o komšiluku. I sećam se, omiljeni lik mi je bio Hanibal. Posle su ga smenjivali razni drugi istorijski likovi, ali je uvek bio među prvih pet, i kako je i dan-danas jedan od onih sa vrha, slobodno mogu da kažem da je zaista glavni. Bar meni. A šta me je tako oduševljavalo u vezi sa Hanibalom i kad mi je bilo tri godine i sad sa pedeset, usuđujem se da smestim u jednu rečenicu - njegov život je princip: sam protiv svih! U ono vreme biti protiv Rima tako otvoreno, i doći na same kapije tada najmoćnijeg grada... bilo je ravno čudu. I kad na kraju nije bilo ništa od Kartagine, postao je plaćenik, ali nekako moralan - iako je dobijao novac da se bori čas na jednoj čas na drugoj strani, sve su to bile države koje su imale jednu zajedničku crtu - u vreme kad je on bio sa njima borile su se protiv imperijalnog Rima. Kad se tako sagleda, ipak je bio dosledan. I da ništa drugo nije uradio, bio bi upamćen za sva vremena po lučnim redovima vojske ili po slonovima koji prelaze Alpe. Kad mi je otac pričao o tome, dugo nisam mogla da zaspim tu noć, kao i nekoliko puta kasnije u životu, sanjala sam moćne slonove kako se probijaju kroz alpske vrleti i goleti, po snegu i uz razne druge nedaće. Nekad bi u snu nailazili na zelenilo rastinja u podnožju a nekad bi ostajali zavejani u snegu. Verovatno je to zavisilo od toga šta se meni dešava. Ali u tom prvom snu, slonovi su stigli do podnožja, trubili visoko uzdignutih surli i veličanstveno napredovali prema Rimu.

Bilo je još junaka iz priča roditelja istoričara, samo što niko nije blistao kao Hanibal i pored pune istine o njemu. Marko Kraljević je bio junak "onako", možda su roditelji grešili što su odmah rekli sve tačno onako kako je bilo o njegovom vazalstvu. Inače, istoričarima je glavna vrlina - istina, a u isto vreme to im je i glavna mana. Bar je mana kad pričaju nezrelim bićima koja se još uvek određuju po parametrima crno i belo. Možda treba sačekati da predstave o životu i ljudima dobiju senke i da siva počne da se razaznaje u nijansama.
A možda i treba odmah reći sve kako jeste, nisam više sigurna. Drugi primer je Francuska. Da li iz poštovanja prema svojoj majci, moja majka je izbegavala temu učešća Francuske u Prvom svetskom ratu. A kad se detetu nešto prećutkuje, ono tada baš navaljuje da sve sazna. Na jednoj strani je bila nana koji zaplače svaki put kad čuje "Kreće se lađa francuska" i najmanje jednom u pet meseci nam kaže kako su Francuzi naši najveći prijatelji, a na drugoj deda koji ih je zvao "prljave belosvetske bitange".
Nana je vaspitavana u "francuskom duhu", kao i sve gospođice tog doba, a deda je prošao albansku golgotu, bio na Krfu, pa u Solunu imao priliku da uživo gleda francusku vojsku, pogotovo oficire. Na deset belih košulja koje su dobijali, samo je jedna bila šarena o koju su se svi grabili (da se ne vide vaške koje mile po njima), koju su dobijali - naravno Francuzi. I kad su kasnije krenuli natrag u Srbiju, naređenje savezničke komande je glasilo da se Srbi bore, a u svako osvojeno mesto prvo uđu Francuzi! Kod Bitolja je to prvi put prekršeno, jer se Franš d Epere oglušio o komandu, iako su mu pretili vojni sud i smrtna kazna, jer "ne može da ih zaustavi, a i nije u redu kad su se borili bosi i goli". Napredovali su kao da nisu pešadija već imaju neki mlazni pogon koji ih tera prema kućama. Ali, deda je bio "nemački đak", školovan u Nemačkoj za inženjera, pa su svi mislili da ne može da smisli Francuze, Francusku, ništa francusko samo iz tog razloga - to jednostavno jedno s drugim ne ide. Ne vidim baš neku logiku, ali to je bilo "zvanično" objašnjenje.
Moram da priznam da sam postala sklona dedi tek u srednjoj školi kad sam konačno shvatila da je Francuska svu tu pomoć dobro naplatila. U vreme kad sam saznala kako stoje stvari, bili smo pri kraju sa otplatama pertli i topova iz Prvog rata. Pertle i topovi išli su na jedan trošak. One bele i šarene košulje verovatno su otplaćene ranije. Ne znam kako stoji stvar sa "francuskim đacima", da li su i to naplaćivali, ali je činjenica da su jedina zemlja koja ima pravo na besplatno korišćenje zgrade i zemljišta kod nas, a i spomenik nasred Kalemegdana kao "zahvalnost Francuskoj". Topovi mi deluju sasvim prirodno da se otplate, ali pertle su... kao šamar! I najednom me oblije stid što smo dedu gledali podsmešljivo. Naravno, posle toga sledi bes, kao i uvek kad shvatite da su vas godinama lagali i zamazivali vam oči. Nisu Francuzi krivi za to, krivi smo sami. Nisu obavezni da pomažu, ali to nije čin milosrđa, to je jednostavno - posao. Sličan problem imamo i sa Rusima. Nemaju oni sa nama problem nego mi sa njima.

Međutim, posledice tih svetskih dešavanja na mikro planu u pogledu moje porodice iskazale su se tako da ja ne primer ne kupujem ništa francusko izuzev parfema (ne uvek, ima i drugih) i ništa ne verujem Rusima. Znam da francuska privreda zbog toga neće propasti, ali ne želim da učestvujem u njihovom profitu, makar koliko moj doprinos bio zanemarljiv. Neće se ni Rusi zabrinuti što im ne verujem ni kad kažu "dobar dan" (proverim da se nije smrklo, za svaki slučaj), ali su definitivno izgubili potencijalnog prijatelja.
Kad godinama živite u ubeđenju da je crno belo i onda saznate da nije tako, osećate se poniženo. I udari adrenalin, bar meni. Dovoljno sam bila zrela i preturila dosta toga preko glave da bih devedesetih verovala u RTS propagandu. Stidim se Srebrenice, i te kako se stidim. Trebalo je odmah reći kako stoje stvari, šta je istina - ljudi bi imali drugačiji odnos prema svemu tome. Neznanje nije opravdanje, neke vrednosti su ipak večne, moral možda može da bude promenljiva kategorija za neke svakodnevne stvari ili kad je ugožen život, ali postoje osnove koje su kao aksiomi, na primer poštovanje drugog čoveka i njegovog života. Ni u čije ime, ni zbog čega... ne može se opravdati ono što se desilo.
Isto tako, zarad istine, ne može se opravdati ni Bratunac, ali kad je Naser Orić onako sramno pušten iz Haga kao slobodan čovek, opet me je bilo sramota. Stvarno sramota. Nikoga izgleda ne zanima istina, koja je jedini lek za ovakve stvari. Gorak, doduše, ali lek. Da se znala istina, Hrvatska uopšte ne bi reagovala ovako kako reaguje, jer je činjenica da nije prošla katarzu posle Drugog svetskog rata, nije učestvovala ni u ratnoj odšteti, a i te kako je trebalo da bude kažnjena, pa je samim tim i oštećena (nije greška, oštećena je time). Nije ni svesna koliko. I posle Drugog svetskog rata, osamdesetih godina, Hrvatska je bankrotirala, ali se o tome ne priča. Oni koji znaju ne pričaju, da ne "talasaju", a kad se tako postupa, dolazi do onoga do čega dolazi - bivša Jugoslavija je najbolji primer. Svi misle da su najbolji i da su oštećeni što im drugi to ne priznaju.
Kad se pomene Tito, naježim se od glave do pete. Pored toga što je bio falsifikator istorije (samo zbog toga trebalo bi da se proglasi zločincem), bio je i najveći ljudski smrad, šljam epohe. Oterao je Srbe sa Kosova (bio im je zabranjen povratak) i naselio Albance iz Albanije (nisu mu tražili), iseljavao Srbe iz Krajine... Zar to nije bio "civilizovan", ali ipak "genocid", poput onog što se radilo sa Jevrejima u Poljskoj i Rusiji u 17, 18. i 19. veku? To što se šetkao po svetu, propagirao nesvrstane i držao nas podalje i od Amera i od Rusa, nije njegova zasluga, već sticaj okolnosti koje su diktirale velike sile - odgovarala im je tampon-država. Onog trenutka kad su počele da sarađuju Kina i Amarika, potrebe za državom-mutantom više nije bilo. I tako i bi. Samo što smo mi to morali da shvatimo udarajući glavom o zid i jedni drugima o glave, sa sve krvavim podlivima, pa i samrtničkim ranama.
Istini za volju, najbolja je istina. Ali ne poput one koju nam plasiraju Borka Pavićević, Sonja Biserko, Čeda Jovanović... Oni slušaju samo sebe i najvažnije im je da li ostavljaju "svetski" utisak. Kao brat blizanac može da im se pridruži i Vojislav doktor Šešelj, jer suštinske razlike nema - oni su uvek u pravu, kupili su licencu za borbu za pravdu. Ovom malom ali odabranom društvu, pogotovo Čedi i Vojislavu uspelo je ono što ni priroda nije postigla - da budu jednojajčani blizanci a da ne liče.

Istina poput one za koju se zalaže Nataša Kandić, to je istina kao lek, gorak ali lekovit. Ako me iko u današnje vreme podseća na Hanibala iz vremena Rima, onda je to svakako Nataša Kandić - sama protiv svih! Ali je u pravu! I bori se za pravdu! I baš je briga da li se to nekome dopada ili ne dopada. Ona istražuje činjenice, razgovara sa ljudima, ide na lice mesta, preduzima konkretne korake... Svaka čast, Hanibale, pardon - Nataša!

недеља, 27. децембар 2009.

Jezičke nedoumice

Moja struka je književnost, ali jezik mi je LJUBAV. Gramatiku jednostavno - obožavam! Kad sam tek počela da se upoznajem sa gramatikom, u osnovnoj školi, sećam se da sam uživala da radim testove, da pronalazim subjekte, objekte... To mi je bila zabava u rangu ukrštenih reči, samo još zanimljivija. Zar onda treba da čudi što se priključim svakom sajtu, svakoj grupi koja se bavi jezikom u bilo kom obliku, pisanom ili govornom? I raduje me što su te grupe popularne, mada se ponekad naleti na takve gluposti da ne znam da li da se smejem ili da plačem. Međutim, dobro je, u stvari odlično je, savršeno čak, da se pita sve što se ne zna. Sama činjenica da je neko zainteresovan da sazna šta je pravilno, treba da bude pozdravljena i podržana. Ali, ima i onih koji se tu priključe tek da bi pametovali.
Na primer, u grupi Jezičke nedoumice jedna devojka ovako je postavila pitanje: "Neverovatno velik broj ljudi kaže "blesak", misleći da tako treba "po ekavski", umesto "bljesak" kako je ispravno, misleći da je to "po ijekavski"...:)"! Na odgovor me nije potaklo pitanje, već me je isprovocirala formulacija - ona to s visine! A pri tom ne zna o čemu je reč! Da joj je neko odgovorio kako je ispravno, ne bih se uključila, ali - svi su je podržali, čak su bili i šaljivi sa tim "greškama". Na kraju je malo pogledala relevantnu literaturu, ali je napomenula kako će da "izludi" od "nelogičnosti" srpskog jezika. Nema veze, ona je saznala kako treba, nadam se i još po neko ako to čita. Stvarno je fantastično što ovakva grupa postoji. Ima i drugih, ali su nekako "rezervisane" za šačicu ljudi koji jedni drugima pokazuju koliko su pametni. A to ne bi trebalo da bude svrha, bar mislim da ne bi trebalo. Ili se varam?
Šetkajući se po tim grupama saznala sam šta su najčešće nedoumice, s velikom radošću sam i sama naučila ponešto (pogotovo izraze iz lokalnih govora), poreklo nekih reči... A onda, priča o kravi koja daje 10 l mleka dnevno, a potom šutne kofu sa mlekom. Jedna devojka pita: "Zašto Srbijanci nikad nisu čuli za turcizam "maksuz" koji se u Bosni masovno koristi (maksuz samo zbog tebe - samo zbog sebe)... Isti Otomani su nas okupirali onomad, valjda?"
Tih 10 l mleka bilo je objašnjenje šta "maksuz" u stvari znači (ispostavilo se da sam tu reč do sada pogrešno shvatala - hvala za novo saznanje), a šutiranje kofe je bilo u pitanju - Srbijanci! Ma kakvi Srbijanci! Mi smo Srbi. Interesantno je i tužno kako ljudi usvajaju izraze za koje ne znaju odakle potiču. Naime, Srbijanac je izraz koji su počeli da koriste Hrvati krajem 19. veka, da bi razlikovali "svoje" Srbe od Srba iz Srbije, koji su tako postali Srbijanci. Koliko znam, Nemac je svuda Nemac, i kad živi u Nemačkoj i kad se rodi i živi u Tunguziji. Zašto bi Srbin bio izuzetak? Politička nekorektnost tog doba dovela je do podsmešljivog izraza Srbijanac koja i danas opstaje. Ne pristajem na podelu: njihovi i naši. I uostalom, "kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa", što lepo reče Njegoš. Da sam mogla da biram, verovatno bih izabrala da se rodim na Tibetu i budem budistkinja, ali kako nisam mogla, onda sam ovo što jesam - Srpkinja, ne Srbijanka. Znam ko su mi majka, otac, baba, deda... kako se zovem, prezivam, odakle su moji... Svakako neću reći da sam danska kraljica, ne samo zato što to nije tačno već i zato što je glupo. Ili da od Milje najednom postanem Mimi.

Na slično pitanje: "Da li se djevojka koja živi na Kosovu i Metohiji zove "kosovka" ili "kosovarka"??? U slučaju da se mogu upotrijebiti oba, čudno bi mi bilo da se za muškarca koji živi na Kosovu kaže "kosovac"!!! Nekako mi više leži "kosovar", odnosno, da se ljudi sa tog područja zovu "kosovari", a ne "kosovci"...", sledio je odgovor osnivača grupe, Slobodana Cagića: "Evo, ovako. Po principima našeg jezika ta se problematika rešava dodavanjem odgovarajućih nastavaka, te je sasvim pravilno "Kosovac" i "Kosovka". "Kosovar" i "Kosovarka" su sporni već zbog toga što, potekavši iz albanskog jezika, u sebi već sadrže originalne nastavke ("ar"). Razume se, u Srbiji su sporni i zbog toga što Albanci s Kosova sami sebe tako nazivaju. Srbi s Kosova nikad to ne bi rekli."
Savršeno objašnjenje! Ne mogu da ne budem i dodatno oduševljena što je gdin Cagić toliko dobronameran da se skoro pa rastopim od miline kad čitam njegove komentare. On uopšte nije ispravio devojku koja je Kosovku i Kosovca napisala malim slovom, ali je u odgovoru to ipak napomenuo napisavši kako treba. Ništa ne znam o dotičnom gdinu, ali vidim da ga neki zovu "profesore" - da li je to zbog poznavanja materije ili zato što je zaista profesor, ili je možda i jedno i drugo posredi, nije ni važno. Ja bih ga zvala "majstore", u najpozitivnijem smislu. Kako sam i sama dugo bila profesor, prepoznam profesore, a među njima ima i majstora, stvarno. Ako je profesor, onda je maestro majstora.
Imala sam priliku (i čast) da se upoznam sa doktorom Klajnom, radeći tekst "Spikate li srpski?" za svoje novine i konačno se uverila da su velikani stvarno obični, oni ne ispravljaju da bi pokazali koliko znaju već da bi neko nešto naučio. Naravno, koga to zanima.
Nisam se uključivala mnogo u komentare svih tih grupa koje se bave jezikom, mada me prijatelji stalno huškaju, a moj najstariji sin je rekao: "E, ne znaju oni koga su primili u grupu!" Pokušaću da ne budem "fašista". Počnem da pišem komentar, pa odustanem. Na primer, bila je polemika oko reči "otoič". I da učesnici ne znaju baš ništa o tome, ni šta znači jer se više ne koristi, morali su da uče istoriju ili da tu reč makar čuju na televiziji, kad se prikazuju serije iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka. Mislim da bi trebalo da se reprizira "Vuk Karadžić", ne samo zbog serije kao serije, već i zbog istorije i jezika. Najinteresantniji je akcenat koji su dobro prilagodili (arhaično ali razumljivo), bar meni.
Super je što ovakve grupe postoje! Makar samo jedna osoba naučila jednu novu reč, pravilo, razmišljala o gramatici i pravopisu, dobila želju da čita... vredi!!! I te kako vredi!!!

недеља, 20. децембар 2009.

Advokati u trenucima opuštanja, "advokatice" usred smisla svog života


Iako sam evo već 20 godina, sticajem okolnosti, u određenom društvu koje viđam po slavama, venčanjima, sahranama... moram da priznam da se još uvek nisam navikla na njih. Smešno zvuči, ali nemam opravdanja, izuzev što mi je sa njima doooosadno. Mnogo. Radi se o advokatima, i to vrlo poznatim i uspešnim advokatima koji na takva mesta dolaze sa svojim lepšim polovinama. Oko njih su i neki bivši klijenti, krupne zverke, i makar koliko da ih mnogi poštuju i smatraju da su postigli nešto (a u stvari samo su bogati, i te kako bogati), po mom shvatanju to su i dalje kriminalci, malo sofisticirani, ali - krimosi. Juče je na slavi kod jednog vrlo poznatog srpskog advokata bila žena za koju znam da je zvanično u bekstvu. Kretala se potpuno slobodno, raspoložena, i dalje lepa, bogata... čak i simpatična jer je njen osmeh zarazan. Ona bar nije pretenciozna, s njom može da se razgovara i o najnormalnijim stvarima. Bio je tu i njen dilber, nekadašnji muž estradne zvezde, cenjen lekar, takođe vrlo simpatičan. Sve je to na prvi i drugi pogled, ali... Valjda sam jedino ja bila začuđena što ih vidim. A dok sam po novinama čitala kako teče "njen slučaj", sažaljevala sam je, mislila da je sve izgubila, da se ko zna gde krije, da je sva zarozana i očajna. Ništa od toga nije tačno - ona je bila nasmejana kao i uvek. Nisam smela ni da pitam da li je poternica ukinuta. Možda i jeste, na kraju krajeva - nju brane sjajni advokati, a kad imaš dobrog advokata, nikad i ni za šta nisi kriv.
Teme su uglavnom bile najnoviji reizbor sudija, koji je stvarno, i iz aviona se vidi, vrlo sumnjiva rabota, pa se onda ta osnovna tema filovala zanimljivim slučajevima iz sudnice, pa se sve opet vraćalo na sudije, pa onda neke zanimljive teme iz okruženja optuženih koje brane... Do određenog stepena sve je to vrlo interesantno, ali se stalno vrtimo u krug. Ranijih godina, na Nikoljdan smo između ostalog išli i na slavu kod moje super drugarice Vesne Obradović, koju cela moja kuća obožava, i kod njenog takođe super muža, koga svi obožavamo, svako iz svog razloga, i kod njihove dece, koja su sjajna... i svi oni su ljudi koje volim i koji su stvarno dobri, ali na njihove slave dolaze gosti iz druge branše, turističke. Niko ni makac da odmakne od jedne te iste teme - koliko je ko zaradio od nekog određenog putovanja, o saradnji sa drugim turoperatorima... I to je neverovatno dosadno, plus se pominju ljudi koje samo oni u užem krugu znaju, a mi sedimo i slušamo. Niko da počne da priča nešto normalno, da nađe neku zajedničku temu, povrh svega ne pričaju tako lepo kao advokati. Ovi advokati stvarno pričaju zanimljivo, i o najglupljim stvarima, i stvarno mogu da te ubede u ono što žele, samo ih treba pažljivo slušati, po mogućstvu i gledati ih u oči - onda je sigurnije da će vas hipnotisati. U gomili tema koje ne zanimaju nikog osim onih kojima je to struka, advokati definitivno vode ispred "turista" koji su za njih mala deca, ali su advokati i opasniji. Tako juče saznah da ministarka pravde gđa Malović nikad i nije bila sudija, naljutih se u trenutku kako su uopšte mogli da je izaberu, a posle se naljutih na govornike što me truju takvim podacima. Šta me se tiče, otkud ja znam da li bi trebalo da bude sudija ikada ili je to nevažno! Pa o Demokratskoj stranci, ali... činjenica je da su na sva mesta postavljeni ljudi iz DS-a. I opet me zatrovaše. Pa direktor BIA-e, postavljen na to mesto samo zato što je bio pripravnik advokatu koji je branio kruševački Otpor, potpuno nestručan i bez prakse... Bila sam sva kontaminirana i pitala se koja je razlika između DS-a sada i SPS-a nekada. A ipak, ima razlike - sada možeš da ispričaš vic o Tadiću i da se ne plašiš da ćeš da zaglaviš zatvor. Mada, ja možda ne bih išla u zatvor, poznajem odlične advokate.

I priče iz Haga nekada su bile zanimljivije - tad su se borili po sistemu sam-protiv-svih (inače ono što najviše volim, pa i kad se ne slažem sa stavom - poštujem protivnika) i unapred bili osuđivani za sve, čak i za to što uopšte žive jer su Srbi. A sad ih uglavnom lepo prihvataju oni Zapadnjaci, nema skoro nikakve borbe, ali i dalje su unapred osuđeni, s tim što naši advokati više nisu tako ogorčeni. Postalo im je svejedno, pomirili su se sa situacijom. Pih!
Ipak, jedna stvar se pomera sa mrtve tačke - njihove žene. Nekada sam sedela sa tim ženama, uglavnom ćutala (ja - ćutala!!!) jer su one govorile o maserima koji im dolaze kući, o kupovini stanova, garderobe, nakita... o letovanjima, zimovanjima... o deci kojoj plaćaju školarine po Švajcarskama, Amerikama... A ja sam mogla da pričam o kolačima "za pred prvi", o lavovskoj borbi za opstanak, o sinu koji je dočekao zimu u platnenim patikama, o srednjem sinu koji nas je radovao kad ne pobegne iz škole (sastavio ceo dan, bio na svim časovima, u jeee!), o drugaricama koje uglavnom jedva sastavljaju kraj sa krajem, o stanu od 35 kvadrata i o kući o kojoj maštam svesna da su to samo lepe želje. Mogla bih eventualno da dodam i odlazak na pijac, koliko šta košta... Osećala sam se uvek kao uljez, bilo mi je i neprijatno i dosadno sa njima, ali vremenom su se neke žene izdvojile - nisu baš sve samo "advokatice". One uglavnom nemaju ništa svoje, njihov najveći uspeh u životu je udaja za onog koji dobro zarađuje. U tom smislu, mnoge od njih počela sam i da žalim. Ja jesam luda, i nemam para, i radim kao crnac, i imam ludu decu koja nikad ništa nisu dobila na vezu niti sam mogla da im platim celo leto u Engleskoj na primer, a govore engleski; ali ja - živim!!! Svi uspesi i sve greške - moji su. Imam muža, ali mi se život ne vrti oko toga da li će on da dobije veliki slučaj i brani tamo neke barabe, a ja - gospodža sređena od glave do pete. I da mi je to sav život.
I zašto uopšte pišem o ovome? Zato što znam da niko od njih nikada neće ovo pročitati - oni ništa ne čitaju. Knjige kupuju i ređaju ih po policama, na koncerte idu da bi ih videli ili su na neki drugi način (uglavnom preko suda) povezani sa izvođačima. Pitam se da li su ikada kupili neku kartu, na primer za pozorište. I da li su ikada išta platili izuzev velikog ceha u kafani. Njih obožavaju konobari, kafanski muzičari i kafedžije. Kakav svet! Ako psihijatri zbog profesionalne deformacije postaju ludi, advokati sigurno postaju polusvet. Doduše, imaju i oni svojih čari (lepo govore, to je moja profesionalna deformacija), ali to je jedan od preduslova da bi postali advokati. Naravno, šarmantni su samo do one mere dokle su glavni.
I šta ću ja uopšte s njima? Zbog muža, on se aktivno druži s njima. Zajednička stavka im je ljubav prema kafani, i tu su se našli. Ni tu ljubav ne mogu da delim. Odvratno mi je stavljanje para u čašu koja se razbija pa muzičari skupljaju ono što tamo nađu, i konobari koji ih gledaju kao bogove... Ja volim da igram, pa ako je muzika takva da mogu da se izduvam, računam da sam se lepo provela. A konobari baš nešto i ne mare za mene, iako sve uredno platim. Neki put moram da ih podsećam da sam naručila limunadu pre jedno dvadesetak minuta.
A sveti Nikola, inače svetac koji je slava mog oca, svake godine me baci u bedak. Ranije smo išli dan ranije kod Vesne (ona je sad u Italiji), pa na samog Svetog Nikolu na tri slave: Iliji Petkoviću (ove godine umrla mu je sestra, a i da nije - u Koreji je), kod pomenutog advokata i kod poznatog kafedžije (kod njega je uvek super muzika, advokati ne dolaze do izražaja, bar ih ja ništa ne čujem, a i zauzeta sam - igram). To sve zajedno bude do ranih jutarnjih sati. A drugi dan slave išli smo kod Steve, koji neku godinu i preskoči, kao na primer ovu. I na toj slavi svi su kao isceđene mušmule, izuzev - advokata. Oni i dalje neumorno pričaju, kao da su tek počeli sa izlascima(!!!).
Klopa je na svakom od ovih mesta fantastična, ali me je sramota da jedem kako znam i umem, jer advokati malo jedu i mnogo piju. Sve suprotno od mene.

субота, 12. децембар 2009.

Nagrada za (ne)mir

Kad je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu, prvi komentar većine ljudi bio je smešak u stilu: "Nije valjda 1. april?" Podseća na one bezobzirne laži, kad neko kaže nešto očigledno neistinito, pa je prva pomisao da se radi o šali. Na primer: "Što si sama?", a pored tebe neko sedi. Odgovor naravno nije: "Vidiš da nisam sama", već nešto u stilu: "Eto, nema nikoga pored mene." Za onog ko to samo sluša, prava informacija je da zaista sediš sama. Nekako mi cela ova šarada oko Nobelove nagrade liči na tako neku šalu. I zaista bi bilo smešno da nije tužno. A posle Obaminog govora na dodeli, stvar poprima elemente prave tragedije. Ostade on čitav kad izgovori kako je nasilje neki put opravdano, kao na primer na Balkanu. Verovatno misli na bombardovanje!!! Toliko sam zapanjena, da stvarno nemam teksta. Nekad je najrečitiji tekst ostati bez teksta.
Kako je Amerika najjači dečko u našoj ulici, pa maltene može da radi šta god hoće, mi ostali, mnogo slabiji, pristajemo i da nas išutira s vremena na vreme, samo da bude mir. Najgore je kad se taj obesni klinac naljuti, pa pozove tatu da nam podeli šamare ili tate nema u blizini, pa počne da razbija šta stigne. Naravno, on nikad nije kriv, mi smo krivi što smo ga naljutili.
Mnogo sam se radovala Obaminoj pobedi, iz više razloga. Prvi je što je crnac. Zaista mi deluje fascinanstno da jedan crnac najzad sedi u Beloj kući. Protivkandidati su mu bili stvarno sve sam krš, i Hilari, opasan krš. Ona je kao radioaktivni otpad - i kad je skrajnuta, širi otrov oko sebe. Divim se samo njenoj ambiciji i sposobnosti da je ispuni (stvarno svaka čast), ali... To je žena koja je primila muža ponovo u krevet posle afere Levinski, kad je odobrio bombardovanje. Pitam se da li je bombardovanje doprinelo njihovom boljem seksualnom životu. Jedna bomba za jedan orgazam. Kako je gdja megalomanski raspoložena, možda pet bombi za jednu predigru. Ili deset mrtvih za koitus? Laki peting za gađanje bolnice... Brojne su mogućnosti, da ne licitiram. Kakav žestok seks! Kakva žena! Imelda Markos sa svojih 300 pari cipela pored nje deluje stvarno bezazleno. A Jovanka sa punđom kao računaljka u poređenju sa kompom.
Zatim, Obama deluje pametno, zna da govori. Pa tek njegov život - gde je sve živeo, kako se obrazovao, pa odnos sa bakom... Sve je to delovalo super simpatično, jedino što niko nije znao kakav mu je politički program. Zalagao se on za mir, za povlačenje američkih vojnika koji svuda uvode demokratiju i gde ih čekaju raširenih ruku, za pravično suđenje, za punu istinu o Gvantanamu... Obećavao je, nema šta. Naravno da smo svi "navijali" za njega. I radovali se kad je pobedio. Ali, još se nije pokazao na delu. A već je dobio Nobela.
A onda je počeo da se pokazuje i na delu. Neki dan pre primanja nagrade posla on 30.000 vojnika da dele pravdu, a na samoj dodeli reče i to da se ne zavaravamo - zlo na svetu zaista postoji. Naravno da postoji! Samo što su mene učili da je zao onaj koji laže, tuče, otima i vara. Izgleda da su me pogrešno učili - zao je onaj ko se buni što ga lažu, tuku ga, otimaju mu i varaju ga.


Talibani su proizvod Amerike. Oni su zlostavljano dete koje i samo postaje nasilnik. Bin Ladena su obučavali Amerikanci, oni su od Osame napravili Bin Ladena. I sami sebi su srušili Trgovinski centar, nisu lepo vaspitali svoje dete. Mnogo su ga tukli i stalno ga nipodaštavali, pa je postao takav kakav je postao.
Barak Obama u mojim očima ostade simpatičan samo zato što je crnac. To na svu sreću ne može da promeni, pa eto, ima i on neki kvalitet.
A nagrada koju je dobio je - za mir? MIR? U redu, posle Ahtisarija ništa ne bi trebalo da nas iznenadi. Mnogo me zanima ko će je dobiti sledeće godine. Što besmislenije to verovatnije. Da je živ Hitler, ko zna...
Tu nagradu su dobili Majka Tereza, pa Nelson Mandela... i sad su oni u istom društvu sa Ahtisarijem i Obamom. Kad je Majka Tereza dobila nagradu, bila je zapanjena. Mislila je da je nije zaslužila! A na prijemu na kome je bilo i ića i pića u izobilju, ljubazno je zamolila da svu hranu pošalju gladnima. Opet je bila zapanjena. Domaćini i organizatori bili su zapanjeni tek na kraju, kad se pre zvaničnog protokola vratila u Indiju, jer "ima mnogo posla". Nobela je trebalo da dobije princeza Dajana, ako ni zbog čega drugog, ono samo zato što je gazila preko minskog polja, poljubila dete sa brojnim anomalijama i ponekom infekcijom, grlila se sa HIV pozitivnima... I sve to radila punog srca. I nije se sve završilo samo na fotografisanju, i kasnije se dopisivala sa tim ljudima, obilazila ih, pomagala im.
A naša ulica jooooš mora da trpi siledžiju, i mora da ga poštuje, a što tek mora i da ga voli... Ranije to nije tražio, to se nekako podrazumevalo (volim te odavde do neba, samo nemoj po glavi), ali sad traži dokaze ljubavi. Stvarno strašno. Horor!

субота, 21. новембар 2009.

Milja - mera za dužinu

Bez obzira na to što nepismeni sve više preovladavaju i što je očigledno da će da pobede, nikako da se pomirim sa tim. I što više razmišljam o tome, iako uviđam da je to neminovno, umesto da se mirim sa situacijom, sve sam ljuća i ljuća. Ako se uzme u obzir da sam radila u školi i opismenjavala decu, još mi je teže. O kajanju ne vredi ni govoriti - zašto sam ja bila ljuta na one moje slatke, pametne i dobre učenike koji su vredno čitali knjige i upijali znanje u skladu sa svojim mogućnostima, zašto sam im govorila da ću kao ličnu uvredu shvatiti kad govore "ja bi" umesto "ja bih"... Kako sam se usuđivala da ikada ikome dam neku slabu ocenu! Mogla sam lepo da se družim s njima umesto da učimo, da i njima i meni bude lakše, kad sve to ništa ne vredi u stvarnom životu i kad će im nepismena većina reći kako je to glupo. Ta nepismena većina vredno je učila engleski, što je za svaku pohvalu, ali kako nije naučila svoj maternji jezik, govore i pišu (ponekad nešto i napišu, bože me sačuvaj) nekom čudnom mešavinom jezika kojom se toliko ponose da je već i nos počeo da im para nebo. A ti što sve znaju ubedljivo su najgori. Ja znam da ništa ne znam - u prevodu: Ja želim da učim.
Nama nedostaje jedan novi Vuk Karadžić! U njegovo vreme mešali su se srpski, ruski i crkvenoslovenski, sad se mešaju engleski i srpski. Pravopisna "pravila" koja su "intelektualci" onog doba koristili on je nazivao pravilima babe Smiljane, a sada su "pravila" potpuno individualna, jer bože moj - sadašnji "intelektualci" su originalni. Nekada su mislili da što su nerazumljiviji, pametnije zvuče, i to je jedino i sada i nekada potpuno isto. Samo što su nekada bili nerazumljivi romani, teorija, nauka... a sad je nerazumljiv i svakodnevni govor. Naše vrle TV voditeljke, čast izuzecima, i o modnim detaljima raspravljaju kao da se radi o nekom nuklearnom programu. A klinkice koje ih slušaju odmah se uhvate za reč koju nisu razumele, pa je sutra onako usput pomenu pred drugaricama, da se vidi kako su i one "u trendu". Emisije o modi su dosadne kao zujanje u ušima. Kad vidim Boška sa TV Pink, odmah menjam kanal. Ne zna da priča, i o onome o čemu priča ne zna šta znači, jedino je interesantan kad se radi o nekom traču, odmah se uključi na struju, ali me nekako sramota da to slušam, pa sad odmah isključim TV čim mu vidim lice. Za moj ukus, ružno lice, jer ništa ne govori, nema specifičnu težinu, "personality".
Nemam ništa protiv engleskog (mada je novokomponovani jezik), ali engleskog engleskog. Ni Vuk nije imao ništa protiv ruskog, ali ruskog ruskog. Ali mi se povraća od vanderful spikanja.
Mnogo generacija prošlo je kroz školu kao kroz period "idem u školu da ne budem na časovima, malo da se vidim s društvom i da gluvarimo po demonstracijama, koje god da su", ali nisu krivi zbog toga. Setimo se samo štrajkova, na primer onog iz 1997, kad skoro celo drugo polugodište niko nije ni ušao u školu. Pa bombardovanje iz 1999, isti slučaj. O nastavničkom kadru tek otvoriti raspravu - to je Pandorina kutija. U školi je tih godina radio samo mali broj zaluđenika zaljubljenih u svoj poziv (kojih ima u svakom poslu), koji bi to radili i bez para, otprilike isti broj žena koje muževi izdržavaju (na primer Vesna Fila), kojima je plata džeparac, i ogroman broj onih koji nisu mogli da se dokopaju boljeg mesta. S obzirom na to da sam i sama radila u školi, znam o čemu pišem, i imam puno pravo da kažem kako mnogi od njih decu jednostavno - mrze. Kadar divota, stanje u zemlji katastrofa, ništa ne radi pa ni škola, uspešni su samo oni iz SPS-a i krimosi... Baš jedna lepa podloga za formiranje generacija koja će kasnije da vode zemlju. Ministri prosvete su bili neka čudna bića, oni gubitnici koji nisu uspevali da se ubace u bolja ministrastva, pa im dali ovaj resor tek da budu ministri. Jedan Marković, gospodin Danilo, ne znam ni da li je biće ili stvar, i takav jedan oblik materije bio je ministar! Prosvete!
Prosveta je dugoročan proces, pa se tek sada oseća kako su nakaradno obrazovani oni koji su se školovali devedesetih, a još gore će da bude za desetak godina, jer će tada sve biti u njihovim rukama. Ako bi se sad, ovog časa, nešto preduzelo, za desetak godina bi možda počelo da funkcioniše, a za malo više od tridesetak i da daje rezultate. Tako stoje stvari, jer čovek prvo bude beba, pa dete... Ništa ne ide preko reda. Ako izmisle neki način da za jedan dan neko može da se propameti, onda i mi imamo neke šanse. Do tada, preostaje nam samo da verujemo u čuda.
Neko će reći: "Ma, šta me daviš, od lepog govora se ne živi!" Bogami, živi se. Govor je naš identitet, ne samo nacionalni (i to smo izgubili, ovi što mnogo vole Srbiju najviše je mrze), već i individualni. To je dobrim delom i mera ljudskosti. I kao što saznanje da je Zemlja okrugla nikome nije moglo da obezbedi hranu, ali je primitivno i sramota da se to ne zna, tako i artikulisan govor, lep, jasan, pravilan, bogat rečnik... čoveka čini misaonim bićem.
Lektori su stvarno fašisti, ali prema nepismenima. Jedini oblik fašizma koji mi se čini opravdan. Možda i ne bih bila ovoliko rigidna, da se ne osećam ugroženo. Borba za opstanak dostojanstvenog života.
A ko me to ugrožava? Nepismeni političari, nepismeni direktori, nepismene kolege, nepismen komšiluk, nepismena prodavačica... Nemam više strpljenja ni za koga od njih. Nekad mi je bilo zabavno da ih slušam, prepričavala sam anegdote, smejala se. Sad me samo prođe jeza duž kičme, i kao da hvata zalet, udari u glavu svom snagom.
Postoji još jedno rešenje - da engleski postane službeni, pa da polako preraste u maternji. Iako je reč o maćehi, bar će se govoriti kako treba. A onda ću ja postati mera za dužinu.

понедељак, 16. новембар 2009.

Slatkiši: Uvod u priču o najvećoj ljubavi - hrani

U sedmom razredu sam za opkladu pojela sedam šampita, velikih i preslatkih, u poslastičarnici u Kragujevcu koja je na neki način obeležila moje detinjstvo. Kao sasvim mala želela sam da radim na tom mestu, ali je prvo veliko razočaranje usledilo u odgovoru moje majke: "Oni što prodaju kolače ne mogu da ih jedu." To je bila, bar koliko se sećam, prva velika patnja koju sam doživela i prvi put sam imala osećaj da je svet baš surov.
I tako, za opkladu je bilo dovoljno pojesti više od pet šampita, tako da mi je bilo sasvim dovoljno i šest pa da se proslavim, ali nije nikakva pobeda ako makar malo ne preteraš. I tako sam ja pojela svih sedam, bez ostavljanja sa strane i na kašičici, bez gutanja velikih komada i bez bilo kakvih trikova. Junački sam se držala sve dok nisam zamakla da me niko ne vidi. Usledilo je povraćanje i muka koja se merila danima, a ne minutima ili satima.
Rekao bi neko: "Smučili su joj se kolači za ceo život." Možda bi to bilo i tačno da se radi o nekom drugom, ali ne o meni. A ono što je usledilo bila je uzrečica: Ni manja devojka ni veći želudac, kao i moja neraskidiva veza, kao neki ljubavni zavet, sa slatkišima. Volela sam ih još strastvenije, a ni oni meni nisu ostajali dužni. Takvu ljubav nisam doživela ni sa kim (ma kakvi muškarci, oni nisu spremni da se potpuno predaju), čak ni sa decom (iako priznajem da sa njima imam neki čudan odnos, u meni su u vezi sa njima probuđeni svi životinjski instinkti).
I tako smo hrana i ja počeli da se upoznajemo preko slatkiša. Na početku sam ih samo jela, vrlo brzo sam počela da ih pravim, i u tome osećala nepomućeno zadovoljstvo, kvalitativno drugačije nego kad ih jedeš, ali ništa manje žestoko. Dobro se sećam da sam u Vranju, kod Majkice, koja je mamina tetka, moja baba-tetka, napravila tortu koju sam izmislila i koja je bila kao za izložbu i po izgledu i po ukusu, a nisam navršila ni 15 godina. Kao onome ko voli to da radi, znanje šta se sa čim slaže, kao i mere kojima to može da se potkrepi - nudilo mi se samo. Valjda je to definicija talenta. Samo te vuče da uradiš baš kako treba, a zašto to radiš, ni sam ne znaš. Neka viša sila rukovodi tobom.

Osnova testa bio je običan patišpanj (iste mere jaja, šećera i brašna, kao 5:5:5), ali obogaćen. Od onoga što je Majkica imala u svom skromnom špajzu (ona je bila čistunica, uopšte nije ni volela ni znala da kuva, ali joj je zato kuća bila kao ogledalo), dodavala sam u taj patišpanj, i još mi je i dan-danas u nozdrvama opojni miris cimeta, karanfilića i vanile koje sam stavila u šećerni saft kojim sam prelila kore. Fil je bio u osnovi kuvani krem, sa čokoladom, bez ikakvih mirisa, bilo ga je već dosta u korama. Čak je torta imala i dekoraciju - moje i Majkičino ime od umućene slatke pavlake, sa sve suncem koje se smeje i okvirom oko kruga torte. Šteta što je nismo fotografisali, šteta što je onako nevinu videlo tek nekoliko ljudi. Zato su je svi jeli. Kako je Majkica znala da pravi samo palačinke, nisu sumnjali da je ona krivac, ali nisu baš ni meni verovali. Nema veze, ja sam bila na sedmom nebu. Pa, i to je neka kreacija, to je ispoljena inspiracija, zar ne? Ne znam kako se Mikelanđelo osećao kad je završio Mojsija, ali ja sam na tortu gledala kao na veličanstvenu skulpturu, s tom razlikom što smo je posle i jeli.
Pohvala baš i nije bilo (rekoh da mi niko nije verovao da sam majstor lično), ali je u meni pravo ushićenje izazivalo zadovoljstvo na licima onih koji stave tortu u usta. Moglo bi se opisati kao vrhunsko blaženstvo.

недеља, 08. новембар 2009.

Josipa Lisac nije od ovog sveta, definitivno

Još krajem oktobra Josipa Lisac imala je koncert u Beogradu, a ja sam i dalje pod utiskom. Malo-malo pa pomislim na nju: i kako je pevala (bože, kako ona peva!) i kako je izgledala, i šta je govorila, i kako je bila obučena... Uopšte, šta ta žena predstavlja za ovu sredinu samom svojom pojavom i svojim postojanjem i trajanjem... A traje, i te kako traje. I dobro je, odlično je što traje, jer to što Josipa peva, i kako peva, pokazatelj je da još postoje prave vrednosti i da možda i nismo izgubljeni u svemiru. U prethodnih petnaestak godina bila sam uplašena da sam ostala bez društvenog kompasa i da sam možda malo i poludela - niko mi se ne dopada, sve mi je glupo i seljački. Na taj način razmišljaju samo ljudi koji su prazni u glavi, pa sam mislila: "Eto, ostareh, postadoh ogorčena, tupa za sve oko sebe", ali ljudi poput Josipe bude nadu da nisam usamljen slučaj i da nisam baš toliko prolupala.Dva dana pre njenog koncerta gledala sam Jadnike u Madlenianumu sa svojom drugaricom Đekicom koja inače živi u Rumuniji, ali kad god dođe "kulturno se uzdižemo". Imam još dve drugarice za kulturno uzdizanje, Biljanu (s kojom sam proredila izlaske, nikako da se poklopimo) i Bubu, zahvaljujući kojoj ceo pozorišni repertoar imam u malom prstu. Elem, sedim sa Đekicom i ona mi pokajnički kaže kako ide i na Josipin koncert, ali su joj drugi već kupili karte, tako da, eto, šta da radi, šta je tu je, mene nisu računali. Ja tu ponosno dignem glavu i pobednički saopštim kako idem i ja, zar je mogla i da pomisli da ću tako nešto da propustim. I obe se setimo kako smo davnih osamdesetih bile na jednom njenom koncertu, koji je po opisima očigledno bio isti, ali nikako da se složimo gde je održan. Đekica tvrdi u Sava Centru, a ja da je bio u Domu sindikata - dobro se sećam da sam posle nekih popodnevnih vežbi na faksu peške otrčala da je slušam i da je gledam.
Buba se sećala i njenih ranih pojavljivanja na TV-u, čega sam se setila i ja. Bio je to neki festival, onako mala nisam ni pratila šta ko peva niti ko je ko, ali mi se urezao u pamćenje glas, čudovišan, fantastičan, vanvremenski glas devojke koja je bila neobično obučena i koja je pevala uglavnom žmureći, sva se unela i u tekst i u melodiju (kakva emocija!), tako da sam ostala prikovana za ekran. Toga se dobro sećam. Utisak je bio očaravajući, jednostavno ne može da se zaboravi. Kako je Buba starija od mene 12 godina, ali se fantastično drži, ubeđivala me je da je Josipa njena ispisnica, što mi je delovalo još neverovatnije - pa ona je čudo prirode. Sve je tu, i bore, i podočnjaci, ali energija kojom zrači, noge, te fantastične noge - njoj je, ljudi, dvadesetak godina! Al se dobro drži njihova generacija, ljubomorna sam.
Gostiju nije bilo, izuzev Gara iz Leb i sol. Neko iz publike je, kad je Josipa saopštila kako je uspela samo do njega da dođe, viknuo "Ma, ne treba ti niko!" I stvarno joj niko ne treba. Bila je na nenormalno visokim štiklama, neprestano upozoravajući kako može lako da padne, imala je kapu koju je nameštala vrlo često, pri tom gubivši vezu sa mikrofonom, govorila simpatične stvari iz svakodnevnog života, ali iz srca, i sve zajedno - liči na nju. Da se pojavila u drugačijoj haljini ("od ove bi se moglo sašit još nekoliko"), sa manje ekstravagantnim cipelama ili bez neke ludačke frizure, to jednostavno ne bi bila ona. Josipa je jedna. Ali, naravno, nije poenta u tome, To je tek ono zrno soli koje svemu daje ukus. Glavno je što ona peva, i peva, i peva...
Koncert iz osamdesetih, za koji nismo utvrdile gde je održan, pamtiću pre svega po tome što mi se bukvalno naježila koža i srce počelo da tuče od ushićenja kad je zapevala Omer beže. Cela sala, koja god da je jer se od Josipe ništa i ne primećuje, bila je sleđena. Unela je celu sebe u tu pesmu. O njenom glasu ne treba ni govoriti, on definitivno nije od ovog sveta, ali taj naboj, ta emocija - bila sam naježena još pola sata nakon pesme.
A u Sava Centru je bilo i novih pesama (potpuno u njenom duhu) i starih, ali u drugačijim obradama. Ništa ne smeta, ništa nije višak, nigde ne manjka. Taman koliko treba da te protrese od nožnog palca do najviše iskočene vlasi kose na glavi. Za pesme Pokaži mi gdje Dunav ljubi nebo i Danas sam luda bilo je pokušaja iz publike da se zajednički otpeva, ali osećam da su ih oni koji su bili oko njih mrko gledali, pa su brzo odustajali. Ovo je Pevačica, ovo su srce i duša u pesmi, publika je tu da sluša. Iako sam skoro sve pesme znala i iako obično makar pevušim na koncertima, ako se već i ne proderem iz sveg glasa, na njenom koncertu mi ni na kraj pameti nije palo da se oglasim. Da kvarim? Pa nisam tolika budala. Tako može da peva samo ona i niko drugi. I to su jedini koncerti gde izvođač ni jednog jedinog trenutka ne pokušava da pokaže koliko je popularan, pa da se malo odmori dok se publika dernja u nesložnom horu. Ona je došla da peva za nas, i ona će pevati. Bez ostatka, bez kamuflaža, bez foliranja.
Mogla bi sledeći put da peva i u šupi i u najglamuroznijem prostoru, utisak će ostati isti. Sigurno nećete zapamtiti gde se to odigralo, ali ćete zato najmanje još dve nedelje misliti o njoj. Što se ovog koncerta tiče, imam samo jednu zamerku - nije otpevala Oluju, ali sam se toga setila tek sutradan. Tako da je i zamerka ništavna.

уторак, 27. октобар 2009.

Ja sam navijačica. Navijač je huligan. Ja sam huliganka!

Bez obzira na neuspešno postavljene premise i na možda samo gramatički neispravnu konkluziju, ovo logičko zaključivanje sa srednjim pojmom navijač/navijačica trebalo bi da je korektno, ispravno i - poučno.
Zvali su me u životu svakojakim imenima - i bezobraznicom, i drskom, i kurvom, i seljankom, i glupačom... ima tu materijala i te kako, ali me niko još nije proglasio za huliganku. To sam uradila sama, prateći logiku onako kako su nas učili u školi i kako je valjda i validno. Jedan zaključak izvlačiš iz drugog i sve lepo treba da teče, da se slaže jedno s drugim, da nema proizvoljnih pretpostavki, već da sve proizlazi silom razuma čisto kao sunce na svet. Tako imamo izvor, pa se na njega nastavlja potok, pa on preraste u reku, pa se ona ulije u more, a ono - gle čuda - u stvari je sastavni deo nekog okeana. Sve je to u redu, i baš mi se sviđa kako može da se prati, ali - šta da radimo sa ponornicama? Znam da su i one sastavni deo neke reke koja ne nestaje, teče ona tamte i vamte i sigurno je (šta sigurno - mora biti!) deo nekog vodenog sistema, ali njen tok baš i ne može tako lako logički da se prati, i to je ono što ruši tu tako lepo smišljenu logiku, što para taj džemper razuma, što pravi rupe u steni logičkog mišljenja.
Odustala sam od logike samim tim što sam uspela da napunim pola veka koliko-toliko čista u glavi a da ostanem u ovoj zemlji - jedini način opstanka je da ne veruješ svojim očima i da uvek radiš suprotno od onoga što ti savetuju. Sad, na primer, savetuju da je pametno kupiti stan, jer je jeftin u odnosu na neko drugo vreme. Možda je to, gospodo moja pametna, i tačno, ali kam pare za taj "jeftin" stan? (Opet ta ponornica - beše neka reka, pa se izgubi, ali poteći će ona opet na nekom drugom mestu.) I tako, u atmosferi preživljavanja po sistemu „ništa nije onako kako izgleda", vesti slušam da bih tražila skriveni smisao, a kad nešto gledam, onda pokušam da skinem nekoliko slojeva ružičastih filtera, i nikad nisam sigurna da li sam stigla baš do kraja. Tako je to u ovoj najboljoj zemlji od svih zemalja.
Retko šta je stvarno onakvo kako izgleda i retko šta treba zapamtiti baš onako kako se čulo. Kad se neko otera u mesto rođenja, to može da bude i šaljivo, i najčešće i jeste tako, a kad mi se neki ljudi mnogo obraduju, sva pretrnem. Uh, čoveče, šta li će sad da se desi? Pa sve gledam unaokolo da mi se neka katastrofa ne sruči na glavu.
Ali, zato su slike nasilja stvarno onakve kakve jesu. Ti mladići koji kidaju sedišta sa tribina, gađaju kamenjem i čime stignu svoje „suparnike", tuku se i sa milicijom i sa „protivnicima", a neretko i između sebe, to je slika naše mladosti. Našeg cveta mladosti. Puni snage i besa, stravično deluju. Zastrašujuće. Neka ih kazne, neka im rade šta god hoće što je u granicama dozvoljenog za takvo ponašanje, ali neka ih ne zovu navijačima!!! To je zločin. Veliki zločin. I uvređena sam do srži što to sebi dozvoljavaju. S kojim pravom, gospodo? Zašto vi mislite da imate pravo da lupetate do mile volje i još očekujete da vam se divim kako ste najzad rešili i počeli (akcija je bitna, ništa prazne reči), da dovedete stvari u red? Zar vi mislite da možete ljude da pravite budalama?
Mala ispravka: možete da ih pravite budalama, uspeva vam to, i te kako. Samo treba dugo da traje i da vam se niko ne meša. Ako uspete i ovaj put, svaka čast.
Ti isti mladići koji divljaju i na utakmicama, i pre i posle njih, to su isti oni mladići koji su se rađali u vreme najgore krize, kojima roditelji skoro ništa nisu imali da ponude dok su stasavali izuzev utešne nagrade „ma, da smo živi i zdravi", koji nikuda nisu putovali osim ako organizovano idu na utakmice van zemlje i koje ste još do juče podsticali da budu besni i obesni. Pa biste sad da im to zabranite. Puj pike ne važi - e, to ne važi, i ne može da se izbriše gumicom. Ono što ste godinama pravili, sad vam se obija o glavu, a oni su najmanji krivci. Oni su tema za plakanje, ne za raspravljanje; oni su tuga u svojoj suštini; oni su vapaj za ljubavlju i neutaživa želja da budu negde, sa nekim, deo nečega, prihvaćeni, da se osećaju živima... Jer, kad su išli u školu nisu išli u školu, kad su jeli nisu jeli, kad su tražili pažnju bili su odvojeni od roditelja koji su prodavali benzin ili se muvali po buvljaku ili radili na pristojnom mestu a bez plate, osim naravno ako nisu bili u SPS-u, vojsci, miliciji... da li da pomenem: ako nisu bili kriminalci, ili je to već nabrojano?
E, pa i ja sam navijač! I to kakav! Ako gledam neku utakmicu, promuknem i kod kuće, a kamoli kad odem na tribine. Deca, moja rođena deca počela su da me izbegavaju - stide se "lude keve" koja navija sve u šesnaest: skače, viče, vrišti, aplaudira, jedino što ne psuje i nažalost ne zna da zviždi. Šta je ružno u gomili koja je skupljena na jedno mesto samo po principu navijanja za isti klub, koja zajednički strepi, raduje se, peva... Isto rade i pekari i mesari i lekari i akademici i studenti, i debeli i mršavi i plavi i crni i svakojaki koji su u publici. Na svakom licu razočaranje kad "naši" promaše i neizmerna radost kad zabeležimo poen, damo koš, gol, skuvamo... šta god.
Kao sasvim malu otac me je vodio na utakmice Radničkog iz Kragujevca, i mada je na samoj utakmici bilo dosadno (priznajem da jedino fudbal ne gledam, izuzev kad igra reprezentacija), sve ostalo bilo je pravi karneval. Prvo smo se spremali na utakmicu, pa smo obavezno išli peške do stadiona, usput bi se skupila poveća gomila od isprva pojedinačnih grupica, pa su se kupovale kokice, sokić... Sretali bismo tatine prijatelje, aktuelne i bivše đake, komšije, sve poznate i nepoznate iz grada, razgovarali, prognozirali ishod, neki su se i kladili pored obavezne sportske prognoze koju su već uplatili... Ma, nezaboravan doživljaj! Vraćanje sa utakmice bilo je još bolje, pogotovo ako pobedimo. Onda bismo sestra i ja ekstra dobile sladoled ili masnu pljesku koja se puši i od koje posle smrdiš na kilometar, ali nema veze, sve to zajedno bilo je baš lepo. Sad, kad god odem u zavičaj, niko i ne zna kako stoji Radnički, gledaju me kao da sam pala s Marsa kad pitam da li neko ide na utakmice. Doduše, sad su mnogo popularniji tenis i odbojka, pa na te mečeve i utakmice idu, ali to je nekako fensi. A i, što reče moj kulturni kum, "neće da se mešaju sa šljamom" na fudbalskim utakmicama. A tenis i odbojka su im nekako potaman, ipak su oni kulturan svet. Dođe mi, mada mi je fudbal najmanje deset puta dosadniji od najduže amaterske partije šaha, da odem na utakmicu sa sve megafonom, čegrtaljkama, zastavama Srbije i kluba i zvončićima oko vrata - total opremljena. Volim taj pozitivni adrenalin bilo kakvog takmičenja! Ako sam zbog toga seljanka, onda stvarno jesam najgora seljandžura. I tim se dičim.
Ja sam navijač, pardon navijačica! To nije šala. Ako sam zbog toga i huligan, pardon huliganka, onda sam i to. Šta fali? Volim da vičem "carevi" kad pobeđujemo i da igrače nazivam "slepcima, budalama, kretenima..." kad gubimo. Ispraznim se vikanjem kad igramo loše. I ceo dan mi je lep kad pobedimo. Naravno, najslađe je kad pobedimo Amere u košarci! Kad bi još i odbojkaši pobedili Brazil! Na miru da umrem. A vaterpolisti neka nastave da pobeđuju sve redom, nije to uopšte dosadno nikome. Naprotiv!
I kakve to uopšte veze ima sa huliganstvom? Jeste huliganstvo kad nasilje bude važnije od sporta, ali izjavama koje naši pametnjakovići upućuju u poslednje vreme, onima koji još nisu postali pravi navijači, samo će da pobrkaju lončiće u glavi - pomisliće da je to nešto loše. Zapravo, to je loše samo ovde, u zemlji među šljivama. Kad prikazuju slike na primer iz Italije ili Španije, onda opisuju "fantastičnu atmosferu". A ovde seljaci ne mogu da naprave fantastičnu atmosferu.
Treba pogledati malo bolje ko to pravi haos na utakmicama, treba im pogledati lica. Sve su to deca, momci u punoj snazi koji uglavnom ne rade, i jedino im je zadovoljstvo da navijaju. Kad si mlad, želiš da se identifikuješ sa nekim, da pripadaš nekome i da se osećaš delom nečega, za početak da usvojiš zajedničku filosofiju dok ne postaneš svoj, a šta je bezazlenije od toga da ekipica iz kraja ili škole ode da navija? Ali, ako ih u startu odbace i proglase za kriminalne grupe, zašto bi se onda i trudili da pokažu bolje ponašanje? U redu, vama nisam ni za šta potreban, gledate na mene kao na šljam, a ovi drugi momci u istom su položaju kao i ja, i oni me cene, i oni se druže sa mnom, i oni me prihvataju kakav god da sam, pa zašto bih bežao od njih!
Ovde nastaje preokret - pojavi se u toj grupi jedan baja koji ima druge ciljeve, uspeva da se nametne i onda on postaje glavni, svi ga slede. Da se pojavio drugi baja, na primer neko ko bi nešto organizovao, ponudio nagradu za trud... možda bi bilo drugačije. Oni koji veruju da se ljudi rađaju dobri ili loši sigurno jednom navijaču nemaju šta da ponude. I ne zanima ih jedan huligan, pardon navijač. Treba ih kazniti, razbiti im glavu, držati ih u zatvoru! Treba ih kastrirati, prebiti, unakaziti, treba ih skloniti sa ulice, ma sa planete, najbolje da se nisu ni rodili. Bagra jedna!
A odgovor koji sledi: Razvaliću ovu stolicu zato što sam ljut na ceo svet, i mene razvaljuju na sve načine, pa nikome ništa. Kad je trebalo da me brane, nisu to radili, pa zašto da se i ja malo ne iskalim? I ne znam šta ću sa ovom snagom, napunio sam se besa gluvareći po kraju. Nemam para, nemam gde ni da ih zaradim, niko me neće, nikome nisam potreban, ja sam promašen slučaj...!
Ko se to usuđuje da umesto pomoći ovoj deci nudi zatvore, zabrane, kazne? Vlast. Ona ista vlast koja ih je takvima i napravila. Umesto iskupljenja pravi se da je zatečena - bože, kakva nam je omladina! Predlažem da onog trenutka kad neko iz policije pročita ovaj post, odmah dođe da me uhapsi, jer ću sad da izjavim da je POLICIJA NAJVEĆA BAGRA!!! To je ona služba koja je mlatila svoje građane kad je trebalo da ih brani, koja je prodavala drogu i na sve moguće i nemoguće načine uterala običnom svetu strah u kosti. Dovoljno sam luda da se ničega ne plašim, tako da se meni policija samo zgadila - navika iz devedesetih. U to vreme sam bila pokradena i ni na kraj pameti mi nije padalo da se obratim policiji za pomoć. Kad sam videla milicionera, brže-bolje sam se sklonila, da slučajno ne budemo na rastojanju bližem od 200 metara. Otkud znam, možda su njihova bahatost i pendrekavost zarazni. A da mi pomognu da nađem lopova? Ma kakvi, oni ne postoje zbog toga.
I zato predlažem da umesto ispoljavanja sile, oni to zovu "zavođenje reda", milicioneri kleknu pred svakog navijača ponaosob i izvine mu se za godine torture, licemeran odnos i što su dozvolili da stvari odu tako daleko da oni nekome postanu model ponašanja. Ali iskreno da se izvine. Jer huligani lome stolice i razbijaju izloge na isti način kao što ovi njima razbijaju glave. Oni su najbolji dokaz da nasilje rađa nasilje. Jedno pitanje: ko je toj deci bio uzor?
I još jedno: koliko je snage u tim momcima, zar ona ne bi bila konstruktivnija i korisnija na gradilištu ili bilo kakvom drugom poslu? Pojavila bi se ponornica na nekom drugom mestu, čistija, veća, bolja, a ipak ona ista reka. Ako decu odbacimo, guramo ih u kriminal, ne sprečavamo ih da budu kriminalci. Uostalom, šta im drugo preostaje?
A navijače, gospodo iz loža, da ostavite na miru. I da ne kačite bilborde po gradu kako je navijanje super samo kad igramo protiv Francuske i kad predsednik države prisustvuje utakmici. Uostalom, ako ja nisam dobro skapirala stvari (možda mi se moždana masa smanjila od silnog navijanja), a vi zaista želite da izbegnete "divljanje huligana" i od utakmice da napravite "kulturni događaj", onda obezbedite Tadića i za večiti derbi.

субота, 24. октобар 2009.

Bajden i Medvedev, ljubljenje i rukovanje

Pre nekog vremena u poseti nam je bio gospodin Bajden iz bratske nam Amerike. Severne, naravno. SAD, još naravnije. Uzgred budi rečeno, kad god kažem Amerika, pomislim na Sjedinjene Američke Države. I to je u redu. Bar ja mislim. Najjači su, najveći, pa onda i treba da budu prvi.
Posle Beograda otišao je u Prištinu, i to se računa kao da se šetkao po regionu. Bar su tako javila sredstva informisanja. Pričao nešto ovde, a tamo i pričao i ljubio se. Ne tri puta, samo dvaput, kako radi civilizovan svet kad hoće da naglasi posebnu prisnost sa nekim. A mi, uvek drugačiji, onako po seljački, ljubimo se triput, ponekad nam zakače i uvo, a ako se sudarimo glavama, desi se da se poljubimo i u usta. Bljak!
Meni ostalo nekako da se ljubakam sa ljudima kad god ih vidim, mada to ne mogu da podnesem. Ali, sve se nešto mislim, možda će taj neko da pomisli kako ga ne volim više, pa da se ljubimo, kao i uvek. Kad smo već počeli, nek postane tradicija. I ostade ta balava tradicija. A pojma nemam zašto. Valjda po onome da se najbolje sakriješ kad radiš isto što radi i onaj koji se ne krije - tako se i ja ljubim sve u šesnaest, a gadno mi. Čak je dotle došlo da se sa onima koji su mi najbliži i sa kojima imam poriv da ih poljubim kad ih vidim, najmanje i ljubim. Oni su moji, pa ne moram da se foliram kao sa ostalima.
Tako se i gdin Bajden izljubi sa svojim domaćinima u Prištini, ali on sigurno ne deli moje mišljenje, pa se ljubi samo sa onima koje zaista voli. A u Beogradu se silno iznarukovao. Da budem iskrena, nisam dobro ni gledala vesti (onoliko koliko sam videla nigde nije palo ljubljenje), jer sam do posla, u njegovu čast, putovala skoro tri sata, a vraćala sam se isto toliko, čak i duže. Na kraju dana bila sam kao meso koje je prošlo kroz mašinu za mleveno meso. Tako sam i izgledala, tako sam se i osećala. A i nije me posebno ni interesovalo šta je gdin ovde tražio, jer mu još pamtim izjave iz ne tako daleke prošlosti, i pre bombardovanja, i posle bombardovanja, i pre i posle svega... Čovek je jednostavno kompletan kreten. Ali, iz SAD je, pa mora da se ćuti, Uostalom, i Rimom je vladao jedan Neron, pa i Kaligula, pa i Tiberije, mada bi mu poređenje sa ovim poslednjim možda bilo i kompliment.

Dovoljno mi je da se osećam izmoždeno što na poslu provodim plus beskonačno sati, pa povrh toga još i komentari koje moram da slušam (a pri tom se i uljudno smeškam, osmeh za tu priliku, model G6), pa šta još sve radim... i kao da nema kraja, još i Bajden. Sve je bilo zatvoreno, blokirano... Sumnjam da bi neko njega ubio, sumnjam i da bi neko pomislio da ga ubije, ali... Mora se. Još je i iz SAD, bratske nam države koja gde god kroči uvodi demokratiju i svi su srećni i zadovoljni. To najbolje znaju Iračani, pa Vijetnamci, pa Panamci, pa i mi, samo što nećemo da priznamo, pravimo se kao da nas nisu osvestili. Osmehuju se Ameri sa oko devedesetak zuba, jer prva asocijacija na taj bratski narod, bar meni, jeste ogromno belo zubalo koje blešti na sve strane. I, kao i sve veštačko, deluje malo gadno.
A onda pre neki dan dolazi jedan drugi bitan čovek, ovaj put iz bratske nam Rusije. Oni gde god kroče, tu je neko oslobođenje. Rusi nas oslobađaju, Ameri nas demokratizuju, valjda će i nama da svane i krene. Ima jedan stari vic o Rusu koji priča sa Amerikancem šta ko vozi, pa se Amer hvali kako se manjim kolima vozi po gradu, a kad ide na duži put, onda vozi kabriolet. A Rus će na to da vozi najveću, najdužu, najtežu, naj, naj, naj... volgu na kraćim relacijama (u prečniku od hiljadu kilometara), a kad ide u inostranstvo, e onda se vozi - tenkom. Bez ikakvih pretenzija da umanjim ruske žrtve (poginulo ih je skoro hiljadu za Beograd!), ipak sam nekako sumnjičava, valjda stvar navike koju sam stekla za ovih pedeset leta, a i poučena istorijom (a tu sam stvarno bila dobra). Kad god ti Ruje nešto daju, moraju nešto i da ti uzmu. I ništa to ne bi bilo strašno niti bolno, da pri tom od tebe ne očekuju da ih voliš kao najrođenije. Oni te malo j..., a ti im se zahvališ. Još da te pitaju i da li ti je bilo lepo, pa da se kompletira ugođaj. Naravno, kako da nije bilo lepo! A najlepše je što se završilo.

I ovaj put kolaps u gradu. Sad sam bila pametnija pa sam bila na odmoru, mada bi mi bilo lakše da se vozikam po gradskom saobraćajnom zbog Medvedeva, jer od Rusa bar nešto videsmo. Posle ćemo tek stvarno da vidimo da li smo to dobili za normalan odnos ili je bilo malo sado-mazo, ali bar dobismo nešto. Nismo više tako glupi, a i Rusi su nam mnogo bitniji - naklonjeniji su nam, imamo neke zajedničke interese, blizu su, jači su od Amera. sad ih vode jaki igrači, a i oslobađali su nas. Propustili smo drugi deo žurke da tenkovima dolaze na godišnji odmor, hvala bogu. Umesto toga, imali smo druge tenkove - dugove i Kurti i Murti. I živeli smo u blaženom neznanju, kao i svi idioti. Bilo nam je lepo jer ništa nismo znali. Najviše me nerviraju oni nostalgičari koji kukaju za najvećim falsifikatorom istorije ikada, misleći da su tada živeli u najboljem od svih dobrih svetova. Pazi, kako da ne.
Medvedev je za razliku od Bajdena imao ljubljenje u pokušaju. Rukovao se sa svima, ali nije sa svima imao i dodatni stisak ruke - to je bilo rezervisano za one sa kojima je bliži. A ljubljenje je valjda ostavio za one sa kojima je najbliži. Tako jadna predsednica Skupštine ne poljubi malenog Medvedeva, kaže sa Tadićem oseća veću bliskost. I ja joj verujem. Ali se jadnica toliko branila od optužbi da nije bilo primereno što se i sa njim nije poljubila kao sa Tadićem, da je ostavljala utisak da je silno želela to da uradi. Možda i da ga uhvati za obrašćiće i kaže bući-bući-buć. Ko bi rekao da je i ovo jedna od tema raspravi u Skupštini. Divota! Ne tako davno, Rusi su se ljubili u usta kad se vide (bljak, bljak, bljak!), pa su se manuli te navike. Valjda možemo i mi. Mada smo imali ono: ruke šire u lice se ljube, pa bi ovo trebalo da je neki napredak.
Postade Beograd centar sveta! Ali neka se drži rukovanja. I neka se sam oslobađa i sam demokratizuje. Tako je najbolje. I najlakše, verovali ili ne.