среда, 30. децембар 2009.

Koga još zanima istina?

Moja kuća je profesorska - i mama i tata bili su profesori istorije, nana je bila učiteljica, njen otac, moj pradeda, pop i učitelj... tako da sam odrasla u atmosferi spremanja časova, razgovora o tome kako da se poboljša nastava i deca bolje shvate i usvoje gradivo. Glavna tema bila je istorija, ali istorija je tako široka da je u sebe uključivala mnogo od legendi, predanja... Za mene su to sve bile priče kao što su drugoj deci verovatno bile priče o komšiluku. I sećam se, omiljeni lik mi je bio Hanibal. Posle su ga smenjivali razni drugi istorijski likovi, ali je uvek bio među prvih pet, i kako je i dan-danas jedan od onih sa vrha, slobodno mogu da kažem da je zaista glavni. Bar meni. A šta me je tako oduševljavalo u vezi sa Hanibalom i kad mi je bilo tri godine i sad sa pedeset, usuđujem se da smestim u jednu rečenicu - njegov život je princip: sam protiv svih! U ono vreme biti protiv Rima tako otvoreno, i doći na same kapije tada najmoćnijeg grada... bilo je ravno čudu. I kad na kraju nije bilo ništa od Kartagine, postao je plaćenik, ali nekako moralan - iako je dobijao novac da se bori čas na jednoj čas na drugoj strani, sve su to bile države koje su imale jednu zajedničku crtu - u vreme kad je on bio sa njima borile su se protiv imperijalnog Rima. Kad se tako sagleda, ipak je bio dosledan. I da ništa drugo nije uradio, bio bi upamćen za sva vremena po lučnim redovima vojske ili po slonovima koji prelaze Alpe. Kad mi je otac pričao o tome, dugo nisam mogla da zaspim tu noć, kao i nekoliko puta kasnije u životu, sanjala sam moćne slonove kako se probijaju kroz alpske vrleti i goleti, po snegu i uz razne druge nedaće. Nekad bi u snu nailazili na zelenilo rastinja u podnožju a nekad bi ostajali zavejani u snegu. Verovatno je to zavisilo od toga šta se meni dešava. Ali u tom prvom snu, slonovi su stigli do podnožja, trubili visoko uzdignutih surli i veličanstveno napredovali prema Rimu.
Bilo je još junaka iz priča roditelja istoričara, samo što niko nije blistao kao Hanibal i pored pune istine o njemu. Marko Kraljević je bio junak "onako", možda su roditelji grešili što su odmah rekli sve tačno onako kako je bilo o njegovom vazalstvu. Inače, istoričarima je glavna vrlina - istina, a u isto vreme to im je i glavna mana. Bar je mana kad pričaju nezrelim bićima koja se još uvek određuju po parametrima crno i belo. Možda treba sačekati da predstave o životu i ljudima dobiju senke i da siva počne da se razaznaje u nijansama.
A možda i treba odmah reći sve kako jeste, nisam više sigurna. Drugi primer je Francuska. Da li iz poštovanja prema svojoj majci, moja majka je izbegavala temu učešća Francuske u Prvom svetskom ratu. A kad se detetu nešto prećutkuje, ono tada baš navaljuje da sve sazna. Na jednoj strani je bila nana koji zaplače svaki put kad čuje "Kreće se lađa francuska" i najmanje jednom u pet meseci nam kaže kako su Francuzi naši najveći prijatelji, a na drugoj deda koji ih je zvao "prljave belosvetske bitange".
Nana je vaspitavana u "francuskom duhu", kao i sve gospođice tog doba, a deda je prošao albansku golgotu, bio na Krfu, pa u Solunu imao priliku da uživo gleda francusku vojsku, pogotovo oficire. Na deset belih košulja koje su dobijali, samo je jedna bila šarena o koju su se svi grabili (da se ne vide vaške koje mile po njima), koju su dobijali - naravno Francuzi. I kad su kasnije krenuli natrag u Srbiju, naređenje savezničke komande je glasilo da se Srbi bore, a u svako osvojeno mesto prvo uđu Francuzi! Kod Bitolja je to prvi put prekršeno, jer se Franš d Epere oglušio o komandu, iako su mu pretili vojni sud i smrtna kazna, jer "ne može da ih zaustavi, a i nije u redu kad su se borili bosi i goli". Napredovali su kao da nisu pešadija već imaju neki mlazni pogon koji ih tera prema kućama. Ali, deda je bio "nemački đak", školovan u Nemačkoj za inženjera, pa su svi mislili da ne može da smisli Francuze, Francusku, ništa francusko samo iz tog razloga - to jednostavno jedno s drugim ne ide. Ne vidim baš neku logiku, ali to je bilo "zvanično" objašnjenje.
Moram da priznam da sam postala sklona dedi tek u srednjoj školi kad sam konačno shvatila da je Francuska svu tu pomoć dobro naplatila. U vreme kad sam saznala kako stoje stvari, bili smo pri kraju sa otplatama pertli i topova iz Prvog rata. Pertle i topovi išli su na jedan trošak. One bele i šarene košulje verovatno su otplaćene ranije. Ne znam kako stoji stvar sa "francuskim đacima", da li su i to naplaćivali, ali je činjenica da su jedina zemlja koja ima pravo na besplatno korišćenje zgrade i zemljišta kod nas, a i spomenik nasred Kalemegdana kao "zahvalnost Francuskoj". Topovi mi deluju sasvim prirodno da se otplate, ali pertle su... kao šamar! I najednom me oblije stid što smo dedu gledali podsmešljivo. Naravno, posle toga sledi bes, kao i uvek kad shvatite da su vas godinama lagali i zamazivali vam oči. Nisu Francuzi krivi za to, krivi smo sami. Nisu obavezni da pomažu, ali to nije čin milosrđa, to je jednostavno - posao. Sličan problem imamo i sa Rusima. Nemaju oni sa nama problem nego mi sa njima.


Međutim, posledice tih svetskih dešavanja na mikro planu u pogledu moje porodice iskazale su se tako da ja ne primer ne kupujem ništa francusko izuzev parfema (ne uvek, ima i drugih) i ništa ne verujem Rusima. Znam da francuska privreda zbog toga neće propasti, ali ne želim da učestvujem u njihovom profitu, makar koliko moj doprinos bio zanemarljiv. Neće se ni Rusi zabrinuti što im ne verujem ni kad kažu "dobar dan" (proverim da se nije smrklo, za svaki slučaj), ali su definitivno izgubili potencijalnog prijatelja.
Kad godinama živite u ubeđenju da je crno belo i onda saznate da nije tako, osećate se poniženo. I udari adrenalin, bar meni. Dovoljno sam bila zrela i preturila dosta toga preko glave da bih devedesetih verovala u RTS propagandu. Stidim se Srebrenice, i te kako se stidim. Trebalo je odmah reći kako stoje stvari, šta je istina - ljudi bi imali drugačiji odnos prema svemu tome. Neznanje nije opravdanje, neke vrednosti su ipak večne, moral možda može da bude promenljiva kategorija za neke svakodnevne stvari ili kad je ugožen život, ali postoje osnove koje su kao aksiomi, na primer poštovanje drugog čoveka i njegovog života. Ni u čije ime, ni zbog čega... ne može se opravdati ono što se desilo.
Isto tako, zarad istine, ne može se opravdati ni Bratunac, ali kad je Naser Orić onako sramno pušten iz Haga kao slobodan čovek, opet me je bilo sramota. Stvarno sramota. Nikoga izgleda ne zanima istina, koja je jedini lek za ovakve stvari. Gorak, doduše, ali lek. Da se znala istina, Hrvatska uopšte ne bi reagovala ovako kako reaguje, jer je činjenica da nije prošla katarzu posle Drugog svetskog rata, nije učestvovala ni u ratnoj odšteti, a i te kako je trebalo da bude kažnjena, pa je samim tim i oštećena (nije greška, oštećena je time). Nije ni svesna koliko. I posle Drugog svetskog rata, osamdesetih godina, Hrvatska je bankrotirala, ali se o tome ne priča. Oni koji znaju ne pričaju, da ne "talasaju", a kad se tako postupa, dolazi do onoga do čega dolazi - bivša Jugoslavija je najbolji primer. Svi misle da su najbolji i da su oštećeni što im drugi to ne priznaju.
Kad se pomene Tito, naježim se od glave do pete. Pored toga što je bio falsifikator istorije (samo zbog toga trebalo bi da se proglasi zločincem), bio je i najveći ljudski smrad, šljam epohe. Oterao je Srbe sa Kosova (bio im je zabranjen povratak) i naselio Albance iz Albanije (nisu mu tražili), iseljavao Srbe iz Krajine... Zar to nije bio "civilizovan", ali ipak "genocid", poput onog što se radilo sa Jevrejima u Poljskoj i Rusiji u 17, 18. i 19. veku? To što se šetkao po svetu, propagirao nesvrstane i držao nas podalje i od Amera i od Rusa, nije njegova zasluga, već sticaj okolnosti koje su diktirale velike sile - odgovarala im je tampon-država. Onog trenutka kad su počele da sarađuju Kina i Amarika, potrebe za državom-mutantom više nije bilo. I tako i bi. Samo što smo mi to morali da shvatimo udarajući glavom o zid i jedni drugima o glave, sa sve krvavim podlivima, pa i samrtničkim ranama.


Istini za volju, najbolja je istina. Ali ne poput one koju nam plasiraju Borka Pavićević, Sonja Biserko, Čeda Jovanović... Oni slušaju samo sebe i najvažnije im je da li ostavljaju "svetski" utisak. Kao brat blizanac može da im se pridruži i Vojislav doktor Šešelj, jer suštinske razlike nema - oni su uvek u pravu, kupili su licencu za borbu za pravdu. Ovom malom ali odabranom društvu, pogotovo Čedi i Vojislavu uspelo je ono što ni priroda nije postigla - da budu jednojajčani blizanci a da ne liče.
Istina poput one za koju se zalaže Nataša Kandić, to je istina kao lek, gorak ali lekovit. Ako me iko u današnje vreme podseća na Hanibala iz vremena Rima, onda je to svakako Nataša Kandić - sama protiv svih! Ali je u pravu! I bori se za pravdu! I baš je briga da li se to nekome dopada ili ne dopada. Ona istražuje činjenice, razgovara sa ljudima, ide na lice mesta, preduzima konkretne korake... Svaka čast, Hanibale, pardon - Nataša!

Нема коментара:

Постави коментар