недеља, 18. децембар 2011.

Ku(r)varica

Volim da kuvam, ali stvaaaarnooo volim. Nije to poput "od svih kućnih poslova najlakše mi je kuvanje", već istinska, duboka i večna ljubav. Fraza "ljubav dok nas smrt ne rastavi" kod mene je rezervisana za šporet, da se moj dragi muž ne naljuti. Ljubomoran je na šporet i priznajem da je njegova ljubomora sasvim opravdana. Prijateljima je i rekao da ga varam - sa šporetom. Kakav suparnik! A nikad neće moći da ga pobedi. Ako nije još u ono vreme kad sam u njega gledala kao u neko božanstvo, pogotovo neće sad, kad smo omatorili i kad mi mozak služi za razmišljanje.

Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.

On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.

Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...

Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.

субота, 10. децембар 2011.

Dragi gospodine Mas,

Povodom najnovijih događaja, izjavili ste da "Srbija ne treba da se ljuti na Nemačku". Zašto mislite da se neko ljuti na Vašu državu? Ako ćemo pravo, mislim da je većina ljudi u Srbiji i zadovoljna što ste bili iskreni i otvoreno se usprotivili potpisivanju Srbije za status kandidata za ulazak u Evropsku uniju. Možda se i varam da je većina zadovoljna stavom Nemačke, ali čitajući novine, slušajući vesti, razgovarajući s ljudima iz bliže i dalje okoline, iako psuju, svi završavaju sa "ako, tako nam i treba". Ne zaboravite da je psovanje u zemlji u koju ste došli nešto kao nacionalno obeležje jer mi smo jedan necivilizovan narod koji ne ume da se ponaša, pa nam često misli i reakcije nisu u skladu. Ovde kad vidimo nekog koga odavno nismo i mnogo mu se obradujemo, obično kažemo: "Gde si ti, pička ti materina!" Neki put to propratimo i udarcem u glavu, tuđu, naravno. To je od najveće ljubavi, verujte. Trebalo bi da ste bar za toliko upoznali zemlju u kojoj službujete.

Neki su zadovoljni zbog vašeg (slovo je malo zato što mislim na Vašu državu, nikako na Vas - s najvećim uvažavanjem uvek ću Vam staviti veliko slovo) oštrog protivljenja statusu kandidata jer "nismo zaslužili i stalno nešto odlažemo izvršavanje obaveza koje smo preuzeli", drugi zato što najzad imaju priliku da postanu Murta umesto Kurte (znate za tu našu izreku: Sjaši Kurta da uzjaše Murta?) i zamene trenutnu vladajuću garnituru, treći zato što su "bili u pravu", četvrti zato što će opet nadvladati nacionalizam... Povodom ovog poslednjeg moram da vama i Vama odam veliko priznanje - ni u čemu niste tako dosledno uspeli kao u tome da se građanima Srbije EU ogadi. Inače, da će nadvladati pronacionalističke snage, što je izjavio naš umorni i poružneli predsednik (više ne podseća na Klunija, uopšte), to je jedino u njegovom govoru povodom "neuspeha" u čemu se on i ja slažemo. Briga njega za mene, Vas još manje briga, ali imam neodoljivu potrebu da Vam se obratim, bez obzira na to što ovo moje pisanije nećete pročitati, ma nećete ni znati da Vam se neko obraća. A i da ste upoznati, samo ćete se nasmejati onako kako to Vi znate, civilizovano i "blagonaklono".

Zemlja u koju ste došli nije raj, ali nije ni nedođija. Ovde ljudi poslom dolaze ili po kazni ili da se proslave. Što se diplomatije tiče, u Srbiji se diplomate proslavljaju jer smo bure baruta, pa ko uspe ovde nešto da uradi u smislu smirivanja situacije i učenja buntovnih i neartikulisanih građana Srbije pameti, onda je stvarno sposoban. Još ako na neki dokument od regionalnog značaja stavi i potpis, obezbeđeno mu je mesto i u istoriji. Gospodine Mas, vi ste to mesto obezbedili! Pamtiće se svi ugovori, sporazumi, dogovori, protokoli... koji su se desili dok ste bili u Srbiji. Što se mene tiče, bez obzira na to što Vas ne zanima, najdraža mi je Vaša izjava da ne treba da se ljutimo.

Zaboravili ste jednu vrlo važnu stvar - narod i vlast nisu isto, bar ne na Balkanu, pogotovo u Srbiji. Setite se Rumunije, pogledajte Grčku, a o Srbiji i da ne govorimo. Ako ste u pogledima naših glavešina videli razočarenje pa njima uputili da ne treba da se ljute jer, iako su vam se duboko uvukli, ipak nisu uspeli da vam dođu do srca, narod u zemlji Srbiji ništa nije ni očekivao. Slogan "Evropa nema alternativu" u međuvremenu se toliko otrcao da je postao posprdna poštapalica i u svakodnevnom govoru. Odavno je jasno da nas nećete, a ako ćemo i da uđemo u tu vašu obećanu zemlju gde teku med i mleko, jasno nam je da će to biti preko ulaza za poslugu, krijući se, samo zahvaljujući vašoj dobroj volji, velikoj empatiji za "naše dobro" i ogromnom trudu. Moraćete da se i te kako pomučite da objasnite svom elitnom društvu kako ne idemo ulicom s noževima u zubima, kako znamo da koristimo viljušku i nož kad jedemo, kako tu i tamo imamo po neko kupatilo i kako se određeni broj stanovnika koristi računarom, doduše uglavnom igrajući igrice u kojima se poeni skupljaju tako što ubijamo do mile volje.

Vaša kancelarka je jedina bila iskrena i otvoreno rekla šta se očekuje od nas, takođe je izjavila i da "Beograd dobro reaguje na pritisak", a o događajima na barikadama je izjavila da se "ne može trpeti nasilje nad nemačkim vojnicima". Jasno mi je da vi smete da koristite bojevu municiju i pucate čak i na vozilo Hitne pomoći, kao i da upotrebljavate nervne gasove i slična demokratska sredstva, ali je zaista neoprostivo da srpski divljaci prave barikade od balvana (to su oni koje je rođena vlast nazvala "ljudima s balvanima u glavi") i kamenicama gađaju vojnike pod punom vojnom opremom koji nadiru u tenkovima. I jasno mi je zašto vas i Vas uopšte ne zanima što se usred Evrope (samo geografski) živi po geto sistemu - to je tako daleko (ne samo geografski) od vaše i Vaše kuće, da i ne osećate kakva je muka izaći van četiri zida u pratnji vojnika. Bitno je da je vaš projekat "nezavisno Kosovo" uspeo (bez obzira na pravo i pravdu). Da biste nam pokazali kako se to civilizovano radi, opet se vaša blagonaklonost dokazala na delu - pregovaraćemo s Prištinom radi "normalizacije odnosa". Mi glupi mislili da ćemo stvarno da pregovaramo, uopšte nismo shvatili da samo treba da potpišemo te 'artije koje stavite ispred nas. Nismo postigli "nikakav napredak" u pregovorima. Bojim se da bi "napredak u pregovorima" inicirao novi 27. mart. Ako ne znate o čemu se radi, tad je vlada potpisala ulazak u Trojni pakt, a narod izašao na ulice i usprotivio se (bar ovaj u Srbiji). Tako su i grčki političari potpisali sve one mere štednje koje ste im predložili, usput ste Grke nazvali neradnicima i vaša kancelarka je dobronamerno preporučila da počnu da prodaju ostrva, kad ono... narod počeo da protestuje.

Ne bojte se, ovde se to neće desiti jer ste nas dobro pripremili da znamo kako je svaki bunt uzaludan. I pametni ste pa ste shvatili da nam nije potreban podsticaj sa strane da se samoubijemo - dovoljno je da pogledamo u ogledalo. Ali stvarno preterujete kad očekujete da vas i Vas još i volimo. Ne obazirite se na izreku "mrzim te ko Nemca", to je samo onako, zbog Drugog svetskog rata i masovnih streljanja, ali to ste vi ostavili iza sebe. Sad ste stegonoša Nove Evrope. Uostalom, ja prva to nikad ne bih rekla jer sam jednom šesnaestinom od vašeg roda i vaše krvi. Imamo mi i ono "prolazim kao pored turskog groblja", pa baš volimo Turke i Tursku. Najzanimljivija je "buni se ko Grk u apsu". Iako mu ništa ne vredi, ipak se buni. Tako i mi.

Pre petnaestak godina EU je bila vrlo popularna u ovoj zemlji. Pre desetak nešto manje, ali još uvek vrlo popularna. Pre pet godina popularnost je znatno opala, ali je i dalje važilo da "nema alternativu". U svetlu najnovijih događaja uopšte nije popularna, mada će Vama izgledati da nije tako jer srećete i slušate samo one koji Vam klimaju glavom na sve što kažete. I kad biste prdnuli, oni bi to proglasili za osvežavajući povetarac. Preporučujem Vam da odete na pijac u bilo kom gradu Srbije, na neki splav ili u kafanu uveče, da se prošetate Kalemegdanom, posetite neko selo, ako ste dovoljno hrabri i dovoljno ste učinili za Hašima Tačija i njegovu ekipu, posetite i getoe, pardon, srpske enklave na Kosovu... i videćete da tim ljudima Vaš prdež smrdi.

Ali zaista, bez trunke ironije, zahvaljujem vama i Vama na iskrenosti. Jedini stvari nazivate pravim imenima. Ne želim, od juče, da uđemo u EU. Molim vas i Vas da ostanete dosledni i opet nam nemetnete neke uslove za nemoguću misiju, kako bi i iz aviona postalo jasno o čemu se radi. Ako na vlast sutra dođu radikali, naprednjaci, Dveri... to će biti vaša i lično Vaša zasluga. Još jedan od razloga da ostanete upamćeni i potvrdite svoje ime u istoriji.

Postoji poslovica u srpskom jeziku koja savršeno odgovara ovoj prilici: Sačuvaj me, Bože, od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam čuvati. I vi i Vi ste za svako poštovanje!

недеља, 04. децембар 2011.

"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.

субота, 26. новембар 2011.

Zini da ti kažem!

Ne znam da li je uobičajeno, ali u proseku jednom nedeljno telefonom mi se javljaju raznorazne agencije koje me anketiraju za "svašta nešto razno". Pored onih neutralnih koje prave statistike koliko nas je i da l' smo živi, koje programe gledamo, da li čitamo, imamo li računar i koliko i za šta ga koristimo... kao i onih čisto komercijalnih koje ispituju da l' bismo njihove proizvode; u poslednja dva meseca stalno se kače i ove koje ispituju političku klimu, pa postavljaju pitanja da l' ste za ovog ili onog političara, šta vam smeta u programu ove ili one stranke, koje su im dobre strane (jedno od najsmešnijih pitanja) i šta mislim da su dobro ili loše uradili.

Završila sam jedan takav razgovor pre nepunih pola sata i još sam pod utiskom. Anketa se odnosi samo na grad Beograd i, između ostalog, trebalo je da ocenjujem (od 1 do 5) aktuelne funkcionere u gradskoj upravi. Samo dvojica su dobila dvojke, mada ni oni ništa specijalno nisu uradili, ali bar nisu lagali i nešto su se kurobecali da urade. Među ovima koji su prošli s nedovoljnim, mnogo mi je žao što su uopšte i dobili tu jedinicu. Bunila sam se što Đilasu ne mogu da dam nulu, a devojka s druge strane kaže mi da nula ne postoji. Ajd' sad, nek joj bude, ali ni sve jedinice nisu iste. Neke naginju nuli, neke su čista jedinica, a neke su jedan plus. U ovom poslednjem slučaju postoji nada da ocena može da se popravi. Kod ovih naših gradskih glavonja ne postoji - politički su se potpuno diskreditovali, a oni i dalje nešto muljaju. Stvarno mi nije jasno kako ovaj narod još uvek neke od njih može i da gleda, kamoli da sluša.

U jednom trenutku kažem anketarki da je glupo što mi iza svakog imena kaže u kojoj su stranci jer mene ne rukovode stranke već karakter određenog političara i njegove lične zasluge ili brljotine. A ona će na to: "Upravo su takva sledeća pitanja." Pa krene: "Da li biste pre glasali, kad se kandiduje za gradomačelnika, za Đilasa kao nezavisnog kandidata ili za DS?" Naravno, ni za jednu opciju ne bih glasala. Još veću mučninu osetila sam pri pomenu Vučića i SNS-a. A dokusurila me sa Čedom i LDP-om. Kakav je to izbor? Da l' da se besim ili da pucam sebi u slepoočnicu? Podsetilo me na onaj vic o Vranjancu kome je bilo dosta života pa je, između mnogih mogućnosti kako to da uradi, rešio da se obesi. Izabrao on tako žalosnu vrbu, nadvila se nad reku, mnogo lepa slika, i zamislio sebe obešenog u tako romantičnom krajoliku. Stavio kanapče, oprostio se u mislima sa svima suznih očiju i, umesto da skonča, vrba se savije i on upadne u reku. Počne da se koprca, da se davi, da se bori za vazduh... Kad je izašao sav mokar i izmrcvaren, opsova: "Uh, 'bem ti bešenje, 'tedo' da se udavim!"

Imala sam istovetan osećaj i povodom ove ankete. Kako su imena i stranke počeli da isplivavaju, osećala sam se sve jadnije. Bože, sve sam krš od ljudi! Nesposobni, lopuže, licemerni, kvarni kao šupalj zub i toliko uprljanih imena, da stvarno ne znam šta više uopšte traže u javnosti. Da se meni desilo kao Vučiću da izgubim na izborima, a pre toga sam izjavila kako ću se povući sa scene ako izgubim, otišla bih u neku nedođiju i pokušala da nađem smisao svog promašenog života. A tek Čeda? Bilo bi me sramota i da izađem na ulicu. Ostaće upamćen samo po "Čedinom prelazu" i "zmajevima". Naravno, pod uslovom da ne napravi više ni jedan "biser" i sebi i nama na sramotu. A Đilas? Metiljavi sadista koji je dobio grad da upravlja njime, ni manje ni više nego glavni - Beograd. To ti je kao da detetu daš skupocen kineski porcelan i očekuješ da ga sačuva, iako ga gleda kao zvečku.

Na prvi pogled, ni ova anketa nije ništa bitno različita od prethodnih, ali... Na kraju su pitanja o glasanju:
"Da li ste bili na tim i tim izborima i za koga ste glasali?"
Prenerazila sam se. Kažem joj: "To je neukusno, čak bezobrazno pitanje. Znate li za francusku izreku - sve ću vam reći, i ko mi je ljubavnica ako treba, ali me ne pitajte koliko zarađujem i za koga glasam?"
Devojka upiše: bila na izborima, odbija da kaže za koga je glasala. Pa onda doda, uz smešak: "Pretpostavljam da nećete da odgovorite ni na sledeće pitanje: Koliko zarađujete?"
"Naravno da neću. Nisam gladna, ali zarađujem malo, pogotovo u odnosu na to koliko i kako radim."

Stvarno - da li je dozvoljeno postavljati ovakva pitanja? Na stranu to što neka nisu dobro ni sročena. Nije sasvim jasno šta te pitaju. Kad sam anketarki rekla da je jedno pitanje već postavljeno, ali je bilo drugačije formulisano, ona će: "Ne, ovo je novo pitanje."
"Molim vas, vratite se na početak i pročitajte mi ono o..."
Vratila se, pa i sama priznala da je slilčno, ali nije isto: "U ovom pitanju nema Jeremića, a ovde ga ima." E, pa onda dobro. Opet se vraćamo na Trojni pakt Đilas-Vučić-Čeda.
"Da li ćete izaći na sledeće izbore?"
"Neću."

Mada, pred svake izbore pričam isto, pa onda ipak odem i zaokružim onog ko mi najmanje liči na budalu, iz čistog straha da mi sutra neki kreten ne zabrani i ovaj blog da pišem. To je izbor između davljenja i vešanja - 'bem ti bešenje.... Ionako ću da se udavim.

субота, 19. новембар 2011.

Podočnjake i bore zaradila sam velikim trudom

Danas je maltene nepristojno da budeš mator! Na sve strane samo neka mlada lica, i na bilbordima, i na televiziji, i na šalterima, i na poslu... Svi se bore protiv starosti, u stvari - niko ne želi da izgleda staro. Plastični hirurzi, pogotovo oni što ugrađuju filere, botoks, peglaju bore, zatežu lice... namlatiše se para. Pa onda neka podmlađivanja kiseonikom, kreme s retinolom... Ako ste mislili da sve te tretmane koriste samo žene, u grdnoj ste zabludi. Pouzdano znam da su i muškarci zahvaćeni ovim trendom, mada bi možda bilo primerenije nazvati ga histerijom.

Da se razumemo - niko ne želi da bude star, jadan, nemoćan, da mu klecaju kolena i drhte ruke, da nema zube ili škljoca protezom. Međutim, ovo je jedno veeeliko međutim, da li je baš toliko strašno ako čovek ima bore smejalice, podvaljčić, trbuščić, podočnjake? Koliko je samo vremena i truda uloženo da se dobiju, a sad ih treba ukloniti kao nepoželjne svedoke protoka vremena! Mnogo sam uložila u te svoje podočnjake da bih ih se tako lako odrekla. Stvarno! Još kao studentkinja, danju sam bila mama, a noću štreber i - zaradila sam pristojne podočnjake, ponekad i tamne. A tek bore? I za njih sam se zalagala udarnički. U stomak sam uložila manje, mada sam se trudila iz petnih žila. U sledećem životu idem na popravni, neću više da budem "ni manja žena ni veći želudac", već "i od vode se gojim".

Moja majka uvek se čudila glumicama koje se "ispeglaju" do neprepoznavanja. A kad je na otvaranju Olimpijade u Sarajevu videla Kirka Daglasa koji je izgledao kao crtani film, danima je kukala: "Što mu neko ne kaže da je postao karikatura? Jadan čovek, možda je skroz izlapeo." Jednom smo zajedno gledale emisiju u kojoj Sofija Loren (skoro pa njena vršnjakinja) fantastično izgleda, pa je voditelj, između ostalog, pita i čemu duguje mladolik izgled, na šta ona odgovara: "Tajna je u belom luku." Tu moja Mira ustane, vidno iznervirana: "Šta priča ova žena?! Toliko sam belog luka pojela u životu da bi trebalo da izgledam kao da mi je 16, a vidi na šta ličim! Pazi, molim te - beli luk! Ma nemoj!" To je inače jedina glumica kojoj nije zamerala što ima velike grudi, jer njoj "nekako stoje". A inače su joj pojam lepote bile sve neke javne ličnosti koje su bile sve suprotno od nje: Odri Hepbern, Grejs Keli, Džejn Birkin... Za Liz Tejlor je govorila: "Koliko bi bila lepša da nema ovolike sise... Ima mnogo lepe oči."

Ja inače volim velike grudi, opet po analogiji da voliš sve ono što nemaš. Ali, kad sam uživo videla Cecu Ražnatović, bilo mi je mnogo žao - setila sam se maminog komentara o Kirku Daglasu. To su tolike sise, da izgledaju kao naduvani baloni, s potencijalnom pretnjom da se otrgnu kontroli. Pitala sam se gde bi trebalo da se bocne pa da se ispumpa. A butine su joj kao tanušna ruka normalne osobe! Kako li ova žena održava ravnotežu? Ipak je očigledno održava. Ona stvarno izgleda kao karikatura, da se čovak isprepada. Suprotan primer je jedna saradnica novina u kojima radim. Upoznala sam se sa ženom - mlada, lepa, sveža kao božićno jutro. A onda je poslala fotografiju koju treba da objavimo. Katastrofa! Izgleda kao sponzoruša. Što se onoliko našminkala, jedva se prepoznaje?! U prirodi je mnogo, mnooogo lepša. I izgleda mlađe!

Ove godine punim 52 godine 25. novembra. Ne radujem se nešto posebno, euforiju sam ostavila za 60 godina. Bez ikakvog foliranja, stvarno jedva čekam da napunim 60! Zadovoljnija sam sad, sa 50, nego sa 40, mada mi je najlepše bilo od 36. do 39. godine. Sa 40 sam prvi put pomislila da sam matora i nije mi bilo pravo. Zaglēdala sam se svako jutro, stalno pronalazeći znakove starosti na licu. Podsetilo me na pubertetsko doba kad sam mislila da sam najružnija na svetu i imala 3.856 kompleksa, od toga što nemam metar i osamdeset, preko grudnjaka broj pet, do malih ušiju. Da, imala sam i kompleks malih ušiju, koji mi sad deluje smešno, a kad se samo setim koliko sam patila. U sedmom razredu sam na času šaputala drugu koji je odgovarao, a kad mi je profesor prišao, simulirajući da će mi uščupati uši, od kose nije mogao da mi pronađe to famozno uvo, pa je prokomentarisao: "Dete, je l' imaš ti uši?" Ništa strašno, samo što su me posle odrali od zajebancije. I tako sam ja, budala, stalno pokrivala uši, puštala kosurdaču i gurala je na lice. Sad kosu stalno držim iza ušiju, praktičnije je. A kad pogledam neke stare fotke, začudim se što mi vire samo oči.

U ovim godinama ozbiljnije me shvataju. Sad se pojavim kao gospođa i nema više onog očijukanja kao sa 20, 30, 40... ima, brajko, da me gledaš u oči ne zato što ćeš posle da mi kažeš kako su lepe, nego zato što si mi poklonio svu pažnju. Nije baš da mi ustaju u autobusu (nisu ni kad mi je stomak bio do zuba), ali ako stanem pored nekog deteta i malo se glasnije nakašljem, ustaje. Nisam badava bila profesor. Odmah se ova gospođa Milja uglavi da sedne, uzima naočare i otvara knjigu. Nemam više ni ona isprazna interesovanja kao ranije - da li šiške da teram na levo ili na desno, da li da obučem kraću ili dužu suknju... Šiške više nemam, a suknja je isključivo kraća. Ko misli da to nije primereno mojim godinama - nek se nosi. Meni se ovako dopada. Jedna koleginica, duplo mlađa od mene, jednom mi je rekla kako "baš i nije pristojno nositi kratko", na šta sam joj odgovorila da ne mora da me gleda, a trebalo je: "Nisam ti ja kriva što ti ne možeš da nosiš kratku suknju na te trupce od nogu." Mislila sam da to ne bi bilo pristojno, a u stvari je njen komentar bio nepristojan, plod čiste ljubomore. Nije baš da sam poludela pa nosim dubok dekolte, ali samo zato što tu nemam šta specijalno da pokažem. Noge me još dobro služe, i to je u redu.

Neke žene jednostavno - lepo stare. Iskustvo i proživljen, pun život (što kaže moj muž: "Pun paket! Voljena, volela, ima decu, radila, izlazila!") vidi im se na licu, a one i dalje zrače. Ima energije u njima, bilo da planiraju da ukisele kupus, podižu unuke ili se prijave za Mis baba. A ako i ne stare lepo, nema veze. Sitne korekcije su dopuštene, čak i poželjne, pod uslovom da ne menjaju lični opis. Ali ništa, baš ništa nije tužnije od žene koja se toliko "ispegla" da liči na jeftinu plastičnu masku, više ne može normalno ni da se smeje.

Legende za fotke:
1. Helen Miren (Elena Vasiljevna Mironova) - rođena 1945. Ako može da se naruči, ja bih da ovako izgledam sa 66!
2. Sofija Loren (dobar izgled zahvaljujući belom luku), snimala Pirellijev kalendar sa 73 godine(!) - rođena 1934.
3. Brižit Bardo - rođena 1934.
4. Lorin Bekol - na ovoj fotki joj je više od 50, a danas, u devetoj deceniji, i dalje glumi (rođena je 1924. godine)
5. Džuli Endrjuz - rođena 1935.
6. Karmen del Orefis - aktivna manekenka i u 80. godini! Svaka čast, sestro, mada svako jutro moraš da čupkaš malje na bradi. Ako je to sva muka, blago tebi!

субота, 05. новембар 2011.

Nadam se da će moje dojke biti OK

Kad smo u firmi pre nekog vremena imali sistematski pregled, bilo me je sramota da pokažem rezultate - savršeno sam zdrava! Krvna slika kao u drvoseče! Što reče moj muž: "To što si luda, nisu pregledali." Stvarno, jedino nismo imali psihijatrijski pregled, ali valjda bih i tu prošla. Ako bi mi baš i postavili dijagnozu, glasila bi: Živi u Srbiji. Izuzev glupavih alergija i psihotičkog stanja kao posledice života u ovoj državi, sve ostalo je savršeno u redu. Ne treba ni da pominjem da sam u našoj redakciji najstarija, po prirodi stvari trebalo bi da imam makar neku falinku, ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog godina. Ova deca od po tridesetak i kusur godina imaju svašta: i holesterol, i trigliceride, i pritisak (neko visok, neko nizak) i svašta razno... a ja - ništa!

Međutim, kad me lekar pita za porodičnu anamnezu i kad pomenem majku, odmah me dodatno pregleda, vrlo zabrinuto. A moja majka bila je prava zdravstvena olupina. Bolesno srce, bubrezi, odstranjena dojka, otoci... Ne znam koju bolest nije imala. Godinama, u stvari decenijama, pila je lekove koji su je bukvalno trovali, da je na kraju od tolike količine otrova koja je srce držala pod kontrolom, "zaradila" i bolesnu jetru. Još kao dete navikla sam se na njene rituale s lekovima: prvi je za srce, ali je toliko jak da šteti bubrezima, onda ima drugi koji štiti bubrege ali neznatno ugrožava jetru, a za jetru - ništa. I tako, posle nekih tridesetak godina stradala je i jetra. Srce je operisala u Sremskoj Kamenici, a pre toga nekoliko puta je imala raznorazne zahvate. Poslednja hirurška intervencija bilo je odstranjivanje dojke. I mada joj je to produžilo život za najmanje deset godina, i mada je to bilo "ništa" u poređenju sa svim ostalim stvarima koje su joj radili, ipak je ta dojka bila nešto najstrašnije. Najstrašnije za nju. Do te operacije držala se kako-tako, ali posle nje kao da je odustala.

Ko ne poznaje moju majku, pomisliće da je to bilo nešto kao odricanje od svega ženskog što je nosila u sebi, ali je to daleko od istine. Poodavno je ona postala "muška žena". Nekad se pitam da li se takva i rodila. Imala je sedmoricu rođene braće, rasla je u muškoj sredini. Nasleđivala je garderobu od braće i od tog vremena pa sve do kraja omiljene su joj bile cipele na šnir, tipično muške. Ostala je udovica u četrdesetoj. Nikad nije namazala nokte, sama se šišala, nije se šminkala, oblačila se tek da joj bude toplo... Kad tako sednu majke jedna do druge, moja izgleda najneuglednije, mada je i najviša i najkrpunija, ali znam da će biti zvezda samo ako progovori. I tada se ponosim. Nije to bilo samo zbog njenog obrazovanja (profesor istorije), već i zbog toga što je bila duhovita, lepo je govorila, imala je lepu boju glasa i - uvek je imala šta da kaže. Dok je slušaš, nema tu nikakvih životnih mudrosti, ali kad se rastanete... Pamtilo se ono što je rekla.

Svi moji drugovi su je voleli i pričali su s njom ne samo iz kurtoazije. Toga sam postala svesna tek kad sam se odselila za Beograd, a mama me obaveštavala kako je moji drugovi obilaze. Dođu kod nje, popiju kafu, porazgovaraju, ismeju se... Bivši učenici su je zvali Mira Trifa i na to ime su joj sve do smrti čestitali rođendane i Nove godine. Poštar je nosio jednu torbu za nas, drugu za sve ostale iz ulice. Ali najveće iznenađenje doživela sam za 30-godišnjicu mature kad se jedna drugarica zapanjila što ne znam da je još u gimnaziji imala abortus.
"Išla sam kod teta-Mire da je pitam šta da radim, nemoguće da ti to nije rekla!"
"Nije mi rekla. A šta je tebi rekla?"
"Da sve kažem majci, ona će najbolje znati, i da nikom drugom ništa o tome ne pričam."
Čuvala je Mira tuđe tajne, umela da posavetuje, zato su joj se valjda svi i poveravali.

Bila je visoka, kao i cela njena porodica, i krupna žena, sa ogromnim grudima. Grudnjak je morala da šije jer nije bilo njene veličine u normalnoj prodaji. Kad bismo joj se sestra i ja žalile što nemamo grudi na nju, uvek bi govorila: "Ma, hajde, molim te, šta da radiš s ovolikim sisama? Deluje nekako vulgarno, a ne možeš ni da potrčiš." Na to sam joj odgovarala da bih se ja snašla. Stvarno, snašla bih se sto posto za trčanje!  I ko, bre, šiša trčanje!

E, sad je jedna od tih dojki veličine najverovatnije sedam(!) bila odstranjena, i to je delovalo stvarno očajno. Iz aviona se videlo da je falična. Naravno, kupila sam joj protezu koju je nosila samo kad ja dođem, što mi je sestra rekla u poverenju. Njoj izgled zaista nije bio važan, bez ikakvog preterivanja, ali ovo više nije bilo samo pitanje izgleda. Splasnula je s raspoloženjem što je svi čudno zagledaju, nije bilo nimalo prijatno. I kad mi tako kaže da svi zure u nju, ja je normalno pitam što nije stavila protezu, a ona, valjda kajući se što se izlanula, uvek odgovori: "Zaboravila sam, rasejana sam." Kad god bi imala neki događaj u kome je ona istaknuto lice, na primer kad je primala nagrade, moja sestra bacala se na sređivanje mame: napravi joj frizuru (trebalo je da bude frizer, pravi je majstor), našminka je, ja joj biram garderobu... ali ako je ostavimo makar na pet minuta samu, ona sve to očešlja, obriše, skine... s obrazloženjem: "Hajde, molim te, da posle kažu: 'Vidi Miru, uparadila se kao stari fijaker.' Što da pravim od sebe ono što nisam?" Ostavile smo je tako, jednostavno ništa nije moglo da se učini, želela je da bude neprimetna. Gde god sam putovala donosila sam joj garderobu (na strani ima i elegantne garderobe u ekstra veličinama), kupila sam joj i nekoliko fenomenalnih šubara, svilu da nešto sašije... A ona je sve to davala mojoj sestri ili onome ko se zatekne kod nje a oduševi se onim što je dobila.

Međutim, dojka... To je bilo nešto drugo. Moja ogromna majka posle operacije počela je da se smanjuje. Bukvalno. Od onolike žene spala je na moju visinu, bogami i na moje gabarite. Neverovatno je kako nekome mogu da se smanje i ramena. Na naše oči se topila. A najtužnije je bilo kad pita: "Sad se ne primećuje da nemam dojku, je l' da?" Primećivalo se, nažalost.

Pored svih njenih bolesti koje su geometrijskom progresijom rasle kako je vreme prolazilo, na dojku više niko nije ni obraćao pažnju. Ali, kad je kasnije toliko onemoćala da sam joj pomagala i u kupanju, nije mi dala da joj pipnem to mesto s ožiljkom, sama ga je prala. Onako slaba u ruke, polako je trljala sapunom, pa ispirala, prećutno smo imale dogovor da sve to uradi sama. Meni nije problem da za svoju majku učinim sve što treba - previjala sam je posle kateterizacije, hranila je i presvlačila pred kraj u bolnici, ali to mesto... to mesto ona ne bi volela da iko pipne, pa ni njeno rođeno dete, ni njena "prva radost" (tako me je zvala). Tuga! Najviše se kaže kad se ništa ne kaže.

Ukoliko zanemoćam kao moja majka, znam da meni neće imati ko da menja pelene i da me kupa - imam mušku decu. Možda se i varam, jedan moj drug negovao je nepokretnu babu pune tri godine. Za svaki slučaj, rekla sam deci da me puste da umrem ako ne budem ni za šta, izuzev ako budem primala neku veliku penziju. Naložila sam im da me u tom slučaju održavaju u životu kako znaju i umeju ne bi li trošili pare što duže. A da li sam išla na mamografiju? Nisam. Znam kako se obavlja samopregled, pokazao mi je lekar. Da li je išla moja sestra? Nije ni ona, mada je "povukla" na mamu u svemu izuzev u veličini grudi: visoka je, preskače joj srce, ima slabe kosti... Moraćemo to da obavimo. Obavezno.

Ovaj post posvećujem svojoj majci Mirjani Trifunović, i svim majkama na svetu.

недеља, 23. октобар 2011.

Kao i svaki pošten neurotičar

Dođe tako neko smutno vreme kad je loše ako ti je dobro. Najbolje je to sročio Bulat Okudžava koji je vreme Staljinovih čistki okarakterisao: "Samo nepošteni ljudi tada nisu bili u logoru ili ludnici."

Sećam se jednog starijeg bračnog para koji su prema meni kao detetu bili vrlo dragi, ali moja nana nije mogla da ih smisli i uvek se ljutila što uzimam kolače od te gospođe. Nisam znala kako da je odbijem, uvek sam bila u čudu što im se nana smeška i porazgovara s njima kad ih sretnemo, a zvala ih je šljamom kad bi pričala sama sa sobom. Jedino obrazloženje je bilo: "Obogatili se tokom rata, a kad je došlo oslobođenje, odmah postali komunisti." S ove vremenske distance ne bih da ih osuđujem što su se učlanili u KP (borba za opstanak), ali za ovo što su se obogatili tokom rata stvarno nikad neću razumeti. Verovatno i jesu bili šljam. Znam neke koji su se dobro obogatili tokom devedesetih kad je bilo skoro pa nečasno da se dobro hraniš, imaš sebi da kupiš šta hoćeš i još - putuješ. Moj bivši muž je izjavio da je to bilo najbolje vreme za posao(???!!!).

Sad, na početku druge decenije 21. veka, svi nešto pametuju i jedni druge svrstavaju u kolone po kriterijumima "nisi naš, a-ha, njihov si". Pri tom je podela vrlo prosta: Jevropljani i nacionalisti. Ne dao bog da dirneš Čedu, odmah te svrstaju kod Dveri. Ako kažeš za crkvu da je čir na dupetu ovog društva, u opasnosti si da te proglase za izdajnika zemlje. A ako ćemo pravo, kad bismo samo pažljivije slušali šta ti ljudi govore, pogotovo šta rade, kao i kad bismo počeli da mislimo svojom glavom, shvatili bismo da je Čeda budaletina samo takva, Dveri najobičnije anarhističke bitange, a Crkva zločinačka organizacija koja ni porez ne plaća (po čemu se oni razlikuju od novopečenih tajkuna?) i govori jezikom mržnje (podstrekavala na divljanje protiv Parade ponosa prošle godine). I tako redom.

Čeda je na primer izjavio da nas Kosovci samo "sukobljavaju s onima s kojima ne smemo da budemo u svađi", što me neodoljivo podseća na vic: On me jebe, a meni neprijatnooo... Bitno je da nismo u sukobu, neprijatnost može da se izdrži. Imao je i biser kako su se Kosovci mnogo osilili, za šta je kriva vlast u Beogradu jer ih u tome podstiče, a to nas usporava na putu ka Jevropi. To što ti ljudi brane svoje kuće, na kraju krajeva i njegovo dupe, to uopšte nije uzeo u obzir, već jedino: To nas usporava da postanemo civilizovana zemlja. Pa, dobro, Čedo, tebe nek jebu, možda ti neće biti ni neprijatno, ali ja bih da se branim i da im ne dozvolim da me jebu - sad je to aktuelno, o Evropi ću da razmišljam kad vidim da sam pretekla u jednom komadu.

A Dveri? Ista priča, samo druga strana. Da idemo pa da se bijemo, pa da rascopamo glave jedni drugima... Hvala, braćo (tako se oslovljavaju), ali mislim da nismo iz istog filma. I, molim vas, nemojte da govorite u moje ime nikad više. Nisam vam dala dozvolu.

Kad god se desi nešto loše u belom svetu uglavnom se svi solidarišu, skupljaju priloge, pišu peticije, mnogo se brinu... a kad u svom dvorištu imaju pravu ljudsku dramu, odbijaju da je primete - to im nije u interesu. Otkad je postalo seljački i prostački da reaguješ na ljudsku patnju? I još pride sve to što se dešava njima već sutra može da se desi i tebi. Da li je moguće da su Jevropejci toliko prodali duše?   

Ako budem imala unuke i ako budu čitali ovo, neka znaju da im je baba uvek mislila svojom glavom, koristila oči i uši i sive ćelije, i nije se nikad i ni za šta prodala, pa neće imati zbog čega da se stide. Što sam postala neurotična, to je bila moralna cena života sada i ovde. Kad porastu, shvatiće da je poštenije biti lud, ukoliko ih roditelji budu vaspitali kako treba. I nek čitaju Okudžavu, još bolje da ga slušaju.

P.S. Nije greška - Kosovci. Ko zna razliku između Kosovara i Kosovaca? Pitanje je lingvističko.

недеља, 16. октобар 2011.

Sećanja na osećanja ("Osećanja. O. Sećanja." - Чекић, 2011)

Toliko misli koje mi se roje po glavi neverovatnom brzinom, sećanja koja izviru čudnim zakonima slučajnosti povezana i neke celine koje samo u mojoj glavi imaju nekakav logički sled... čitam, listam, prevrćem, vraćam se na prethodne stranice, zagledam fotke, tražim detalje za koje se bojim da će mi promaći na ilustracijama... i tako do pet sati ujutro. Kod Lidije sam bila u četvrtak skoro do pola 11 uveče, dala mi je knjigu koju sam počela da listam još u autobusu, promašila sam dve stanice, peške se vraćala do kuće i onda zaglavila do jutarnjih sati s čitanjem. Kad se vidi knjiga od 488 stranica, po širini formata A4 a po visini za centimetrić manje, teško može da se poveruje da sam je progutala za tu jednu noć. Ali jesam!!! I otišla na posao s izgledom narkomanke veteranke, ali sam funkcionisala kao stari zanatlija koji posao ume da obavi i napamet, žmureći. Šta mi je bilo u glavi, to je moja stvar. A bio je haos od vraćanja filma unazad i od odjeka starih osećanja koja su se vratila svom silinom i preplavila me do te mere da sam bila na ivici plača. Nisam prizivala sećanja na svoje dvadesete i tridesete godine, ja sam bila tamo, u tom vremeplovu, glavom i bradom, čak je i mirisalo na to vreme.

Znam da predstavim knjigu kako 'oćeš: zanatski, kao notaciju, crticu, koliko ti je karaktera potrebno, za književni časopis, za svoje podsećanje, za seminarski rad, za... svašta razno. I tačno znam koji su mi elementi za šta potrebni, na šta da obratim pažnja, u kojoj meri da dam lični pečat... Sve to znam, ali za ovu knjigu ne znam. I ne znam i ne mogu. Nije stvar samo u tome što mi je autorka izuzetno dobra prijateljica, mada me i to koči. Kvaka je u tome što sam knjigu doživela lično, iako Margitu nisam dobro poznavala i njen život dijametralno je suprotan mom.

Ako od ove podebele knjige očekujete roman koji nalikuje proširenom scenariju za film, ništa od toga. Senzacija? Nema ni toga. Patetike? Ni u kom slučaju. Lidija je pisala o Margiti u odnosu na svoj život i kakvo je to druženje bilo. Podeljena je na sedam poglavlja, po godinama. Zateći ćete u njoj mnogo dokumenata, na primer stranicu iz Margitine sveske iz prvog osnovne na kojoj su lepo i uredno ispisana slova A, i mala i velika. Tu su intervjui, dnevnički zapisi koje možete da pratite u odnosu na vreme na koje se odnose. Tu su kratki razgovori s Lidijom (poznatom i kao Ika, Tip...), susreti, život koji ih razdvaja i spaja, punih pet godina kao praznina u kojima se nisu ni videle ni čule, reakcije na događaje koji su im se dešavali, pesme koje je pisala Margita svojim lepim rukopisom, na pojedinim mestima pomešana ćirilica i latinica ("NAZVAH IKU IQ; Ика ствара живот, Мaга импровизује и даље"), intervjui, pismo koje joj je napisao tata Slava... Tu su i fotografije (bože, kako je Margita bila lepa!), ilustracije (sve do jedne nacrtane su Margitinom rukom)...

Ima i poruka na forumima sajtova, jedna od njih bila je direktna inspiracija da se napiše ova knjiga ("Najbolji je odgovor drugim knjigama kojim niste zadovoljni, upravo - vaša knjiga. A i da nije odgovor, ne mislite li da ste, na neki način, svojoj prijateljici Margiti to upravo dužni? To je najmanje što možete učiniti za nju, i doprineti da ostane zapamćena onako kako je vi pamtite i kako zaslužuje. Ako ne uradite to, jednog će dana, s vama, nestati i sva ta sećanja"), reakcije na Margitinu smrt iz svih krajeva bivše nam domovine ("Tamo di si otišla nije Amerika, tamo te bar neće ništa bolit. Pozdravi Milana i Bojana i fala Vam lipa što ste mi ostavili nešto s čime mogu dicu odgajat"; "Htjeo sam da me pogleda barem jednom 'očima deteta' i da joj kažem koliko je značila i meni i mnogima koji su se našli u muzici EKV-a u Sarajevu. Rest in peace, dear Magi") i mnogo sitnica koje su bile ispisane na papirićima (poput naslova knjige: "Osećanja. O. Sećanja"), a zatekle su se u podrumu.

Podrum - to je uvod u ovu knjigu. To je i kraj Margitine odiseje. Lidija se plaši podruma, ali su u njenom podrumu bile stvari koje je Margita ostavila kad je sve rasprodala. Čitav jedan život u kutijama iz kojih je vađen materijal za ovu knjigu kao fakta, a lepak su bila sećanja na zajedničko detinjstvo, školovanje, druženje... Među papirima je bila i lekarska dijagnoza iz 1996, iz iste godine u kojoj joj je umro i otac Slava, i najednom su sve možda nejasne stvari postale kristalno jasne - Margita je tom dijagnozom dobila smrtnu presudu i najednom je sve imalo drugačiji smisao, odnosno postalo je besmisleno. Prodaja stanova, odlazak u Indiju na dve meseca, povratak, život u Borči, i na kraju, u tom Domu. U poglavlju koje se zove Žalovanje Lidija se pita sa hiljadu ZAŠTO, zašto nije uradila ovo ili ono. Ljuti se na sebe, ali je dala odgovor: "Bez odgovora. Osim jednog, iz 'Biblije', kojim se tešim, ma šta on značio... jer je ljubav jaka kao smrt... Ljubav. To sam dala. Kako sam znala i umela. Sve drugo nije bilo važno. Ni meni, ni njoj. Inače ne bi rekla kad me je poslednji put držala u zagrljaju: 'To je sve što mi je potrebno.'"

Ovo je knjiga koju možete da čitate od početka pa do kraja, kao i svako štivo, ali ništa ne smeta ako krenete od sredine, pa čak i od samog kraja. Svejedno je. Vodiće vas lični osećaj za ono što vam je važno ili manje važno. A kad sklopite stranice, shvatite da je sve važno. I što je kao mala imala glavobolje; i što joj je još tad često curila krv iz nosa; i što je imala epilepsiju za koju je malo ljudi znalo; i što je uvek bila u farmerkama, a kad se na jednoj žurci pojavila u suknji i pokazala svoje predivne noge, o tome se brujalo još mesecima (kasnije je krila noge iz sasvim drugog razloga); shvatićete kako je mnogo volela kad je volela; kako je uvek i u svemu bila najbolja; kako je završila arhitekturu dobijajući i nagrade, a uopšte je nije volela; kako je njenu lepu spoljašnjost pratila i lepa unutrašnjost; kako je bila talentovana za sve; i predobra; i prepametna... i kako je taj veliki talenat od boga dat na kraju verovatno bio i njen usud, lično prokletstvo. Izdržala je ona da za 16 dana ima 16 koncerata i da se vuče po hladnom smeštaju i bez vode, s vrlo malo loše hrane; i da joj plate honorar 50 maraka, a naplate joj 100 maraka večeru na istom mestu; i da joj kasnije, kad je bila ona strašna inflacija, plate posle toliko vremena da za te pare ništa ne može da kupi; i da zajedno s ocem proda svoj klavir (najpotresnije stranice dnevnika kad sluša komšinicu koja svira, a ona ne može da odsvira nijednu notu, izuzev da zamišlja kako svira)... sve je pregurala preko leđa, međutim, nije to vučje vreme za osobu poput nje, satkanu od paperjaste lepote.

Sve u vezi s Margitom je izuzetno, čak i izdavačka kuća - Čekić. Neki drugi put o Čekiću, zaslužio je poseban post. Bilo bi mi krivo da je neko drugi izdavač jer neke izdavačke kuće smatrala bih i za uvredu. Uvredu prema Margiti.

Knjiga je kod mene. I posvetu autora sam dobila. Iako sam je iščitala brzinskom brzinom, vraćaću joj se još. Sigurno. Ovo je i moj dnevnik. I svakoga ko je rođen 1959. godine, malo pre i malo posle.

Margita, na sve načine si bila lepa!!!

понедељак, 26. септембар 2011.

Socijalizam i kapitalizam u kuhinji

Da li se neko seća embargo kolača? Postao je popularan tokom vremena sankcija, a ja sam ga i ranije znala pod nazivom koji mu je dala moja majka - rudarski kolači. Ima nekoliko varijanti ove poslastice: s brašnom i pekmezom; s brašnom, grizom i pekmezom... ali je sve ostalo što se u njega stavlja, pored ovih osnovnih sastojaka, osmišljeno po principu: stavi ono što imaš u kuhinji! Vodu sigurno imaš (stavi);  prašak za pecivo je obavezan uz brašno (stavi); i vanilu imaš (stavi); ako si baš tolika sirotinja da nemaš vanilu, može umesto nje cimet (stavi); ako voliš intenzivan miris, stavi i vanilu i cimet (tu se već razbacuješ, ali stavi); imaš i (makar) kašiku kakaa (stavi); a šećer je obavezan jer se radi o kolaču, mada i njega možeš da zameniš medom (stavi šta imaš, a možeš i jedno i drugo).

Pravi sirotinjski kolač, nema šta! Ali je zato neverovatno ukusan i sočan! Moja majka mu je dala naziv rudarski kolači jer je u njenoj "izvedbi" bio toliko crn, da su kocke ličile na parčiće uglja, ali ona je mnogo volela kakao, pa je to prenela i na ćerke. I ja ga pravim s mnogo kakaa, nekako mi je tako ukusniji, a i seća me na detinjstvo. Ovog kolača se uvek setim kad smo u stisci, a i kad pomislim na sankcije, bombardovanje, platu od dve marke, prazne prodavnice... i sve ostalo što nas je snašlo. Postoji i raskošna varijanta: iseckaš malo oraha, pa i njih turiš u kolač. Ništa bitno mu ne menja ukus, ali gostima pokažeš da si "ima se, može se". Još ako preko kolača staviš i glazuru od čokolade... Ma, idi, to je poput pariskih kocki, iako su ove s jajima, mlekom... i svim i svačim što se ne uklapa u embargo koncept.

Pored rudarskih kolača, u svesci s receptima moje majke nalazi se i jedan pod nazivom - kolači za pred prvi. Bilo mi je 12 godina, ja sam je naterala da recept zapiše, pa ona učinila detetu po volji, mada se sećam i njenog čuđenja: "Da zapišem ovu jadu od kolača? Pa posle 20 godina da mi se smeju unuci kad se dokopaju ove sveske!" Za razliku od rudaraca, kolači za pred prvi imaju i jedno jaje! Ima svega i svačega u toj njenoj svesci, ali nekako cela sveska odiše njenom praktičnošću i posebnim umećem da pravi testo. Znam da je zbog nas pisala neke recepte, čak i crtala (mada su njeni crteži čista apstrakcija) kako se pojedina testa savijaju... Iako joj je rukopis ispisan i ružan, a povremene crteže bi neki kubista rado prisvojio, ipak je ta njena sveska prava riznica za testa i zimnicu.

Za dva koplja je bolja "kuvarica" koju je pisala nana Zaga. Tamo su sve sami specijaliteti! Rukopis lep, pravi krasnopis. Ali, nana je bila nastavnica domaćeg rada i bila je pravi majstor za sve što je imalo veze s kućom - i da skuva, i da napravi, i da očisti... Kod nje je pored naziva najvećeg broja recepata napisano: slava. A ispod mnogih je pisala i od koga ih je uzimala, negde i za koju prigodu ih je pravila ili ko ih najviše voli. Njen recept za reform tortu je najekonomičniji (i za pravljenje i po utrošku materijala), a najbolji je. Iz njene sveske i od nje sam naučila da pravim i bombone kao da sam ih uzela iz bombonjere, sa sve punjenjem. U toj svesci je i patka punjena kestenom, s najkvircom kao jednim od začina, a ispod njega je napisano: Pravila za posetu Francuza školi i bila pohvaljena; ni kost nije ostala. A tek nazivi sitnih kolača koje je pravila za Svetog Nikolu: cigare, poljupci Grete Garbo, paragrafi, kocke Afrodita, ljubavna gnezda, čokoladne kvrge, fine košnice... Ne znam šta drugi misle, ali meni je ovo čista poezija!

Ipak, najbolja sveska recepata koja je u mom posedu, sva raspadnuta kao kupus, s masnim flekama, pisana na ručno špartanom grubom papiru i mastiljavom olovkom, definitivno je "kuvarica" moje prababe, staramajke Milje (ona je baba mog oca i svekrva moje nane). Kad se rodila, dali su joj ime Eleonora, ali kad se udala za pradedu Miloša promenila je i veru i ime pa postala - Milja, kao i njena svekrva. Mnogo volim što sam po njoj dobila ime! A tek kakve je recepte ostavila!

Kao Nemica, bila je štedljiva, ali kao majka desetoro dece, spremala je hranu kao za vojsku, i to svaki dan. Njene mere su pravo čudo. Na primer, za čorbu od rasola (pored koje piše: protiv mamurluka), ona predviđa šest litara rasola! Pravila sam tu čorbu, i sasvim odgovorno tvrdim da je za petoro dovoljno pola litra rasola, pogotovo što treba dodati i vodu. Kajzerice se, po njenom receptu, prave od pet kilograma brašna! Nana je za mnogo recepata napisala da su od staramajke, ali je očigledno da je menjala mere, upoređivala sam. Kod rozen torte staramajka je zapisala da se doda "malo karmina za boju". U njenoj svesci su i recepti za likere, punjeni kupus (cela glavica, posle se seče kao torta), pečenu voletinu, krvavice, čvarke, švarglu, tri hiljade osamsto pedeset i šest vrsta kobasica... Ovu svesku treba da prepišem, pravo je blago!

Druga nana, Kosara, nije pisala svesku, i sve je pravila iz glave. A kako je pravila! I ona je hranila mnogo (osmoro) dece, pa bi količine verovatno bile poput staramajčinih. U Vranju su, dok sam bila dete, imali zidanu "pećku" s posebnim plehovima pravljenim po veličini "pećke". Mislim da su bili većih dimenzija od onih u pekarama. Mesila je testo u velikim vanglama, pa kad ga razvuče po velikom stolu, sve pada sa strane. I tako nekoliko puta. Ne sećam se da je hrana ostajala u toj kući, sve se pojede. Šteta što nana Kosara nije zapisala svoje recepte, pogotovo za pite za koje je sama razvlačila kore, i za sve hlebove i pogače koje je pravila, a tek za ajvar... Sad ga više nigde ne jedem, navikla sam na njen, najbolji.

Sudeći po "kuvaricama", moja majka bila bi "socijalizam", nana uspešno brani gospodsko vreme i neka je vrsta "kapitalizma", dok je staramajka "renesansa", a možda bi mogla da se nazove i "multikulturalnost" jer je u kuhinji uspela da spoji Evropu i Balkan. A nana Kosara? Ona je "usmena književnost", pretkosovski ciklus - od nje mi nisu ostali pisani tragovi, ali se i te kako sećam njene kuhinje i sve mi je nekako toplo oko srca zbog toga.

недеља, 18. септембар 2011.

Mnogo smo gadan narod!

Još sam pod utiskom silnih sportskih dešavanja proteklih dana, i mada je mnogo (na svu sreću) povoda za slavlje, ipak mi je gorak ukus u ustima od svega što se dešava van terenâ.

Nije najvažnija vest, ali za početak - neizbežni Nole. I pre nego što je postao najbolji na svetu (a otad pogotovo), dušebrižnici su mu osporavali sve kvalitete. Te plaća porez Monte Karlu, te ima nezgodnog oca, te "otkad je tenis srpski sport?", te "nismo mi za cilindre već za navijanje sa psovkama"... i slične stvari koje veze nemaju sa sportom. Ponajmanje imaju sa onim kako Đoković igra. A dečko stvarno igra za medalju! Istina je da srpska deca nemaju terene pored kuće s engleskom travom i ne mogu sebi da priušte sve one stvari koje su nekoj drugoj deci u nekim drugim krajevima sveta lako dostupne, ali utoliko pre je uspeh Novaka Đokovića za svako poštovanje. Samo njegovi roditelji i on znaju kako su došli do toga, i baš zato što mu ova država ništa nije dala, a on njoj mnogo, nek plaća porez gde mu se ćefne. Njegove pare, njegova stvar. Da je od ove države i ovog društva dobio nešto, pa i da se kaže da je dužan (a i tad ne bi bio jer se nikad ne zna kako će sportista napredovati), a dobio je - jedno veliko ništa. Što se njegovog oca tiče, on ne bi trebalo nikog da zanima jer ne igra tenis. Srleta ne bih gledala ni u jednoj kombinaciji. Da li nekog zanima moja rodbina? Ima ih "i vakih i nakih". Ne bih volela da prosuđuju o meni ni po onima kojima se ponosim (ipak sam ja - Ja), a kamoli po onima koji su se i meni popeli na glavu. Ako Srle Đoković ušeta na teren i počne da šamara sina, to će biti sasvim druga stvar.

E, sad je Đoković predao meč u Dejvis kupu zbog povrede. Unapred se nerviram zbog komentara koje ću da čujem i pročitam. Pretpostavljam da će sad svi da ga se odreknu, a biće i onog "prodana duša" ili nečeg sličnog. Dobar je samo kad je najbolji! A i tad nije dobar baš svima.

Košarka. Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Ispratili smo košarkaše s velikim nadama, i sve manje od medalje jednako je propasti. Sic! Da li je moguće da se tako nešto očekivalo? Bez obzira na neuspeh i na protraćenu šansu da odemo na Olimpijadu, za mene su oni i dalje najbolji i pravi su junaci. Upravo tako. Bez obzira na velike pare koje se vrte u sportu, s našim košarkašima nije takav slučaj. Snalaze se kako znaju i umeju, pouzdano znam da čak i u nekim velikim klubovima ne plaćaju ni trenera ni igrače. I oni ipak igraju i lome se. Kešelj je na svoju odgovornost, zbog povrede, uopšte otputovao na prvenstvo, posle su se povredili i Krstić i Rašić... a Veličković nije ni otputovao, takođe zbog povrede. Da li neko očekuje od konja koji radi u polju i slabo se hrani da pobedi rasnog na trci? Srbi očigledno očekuju. Previše veruju u čuda. Ipak smo mi ekipa koja je među prvih osam i momcima svaka čast. Mnogo mi se svidelo što je Ivković rekao da bi i sutra izabrao istu ekipu.

Ne opravdavam ih, trudim se da budem objektivna, ali prisetite se samo kako su Teodosića gurali, gazili, udarali... i nikom ništa. A igrači poput Pola Gasola, Navare i sličnih bili su kao beli medvedi. Po fizičkim nasrtajima s Teodosićem može da se meri samo Novicki. I njega je lupkao ko je stigao, a fenomenalan je igrač, bez obzira što je Nemačka takođe bila neuspešna.

I još nešto: nesrećni promašen zicer Savanovića na utakmici s Francuskom mislim da je bio presudan. Posle to više nije bila ekipa sa samopouzdanjem. Ko se nikad nije bavio sportom, ne može ni da zamisli koliki i kakav je to pritisak. Skoro da vas boli duša, ne samo telo. A još svi pljuju po njima! S kojim pravom? Ja im čestitam i znam da su dobri, odlični. Niko u sportu nije pretplaćen na pobede, zato i jeste toliko zanimljiv, zato se prati. Neizvesnost do samog kraja čini od njega planetarnu atrakciju.

Odbojka. Veličanstven završetak. Sad će svi da ih slave, što je sasvim opravdano, prava je euforija, ali ne dao bog da na sledećem takmičenju u Japanu počnu da gube. Odmah će postati "prodane duše". Niko ih nije ni ispratio u Beč, a imaće veličanstven doček. A ako stalno budu pobeđivali, opet će biti "prodane duše" jer će se već naći neki nezgodan otac, plaćanje poreza nekom drugom, lep život u inostranstvu... i slične stvari koje nikakve veze nemaju s odbojkom.

Jedino što baca senku na ovaj fantastičan uspeh jeste zviždanje publike odbojkašima Italije, pogotovo mi je zasmetalo kako su ispratili mladog Travicu ("Srbin, a igra za Italiju!" - aha, doći će ovde i uživati u blagodetima hleba i vode). Trebalo je dostojanstveno čestitati Italijanima, iako su se bunili maltene za svaki poen, ali - ipak su igrali u finalu.

Mladi vaterpolisti takođe su ostvarili fantastičan uspeh, a to se maltene nije ni propratilo. I dalje mi je vaterpolo najveća zagonetka, vaterpolistima bi trebalo podići spomenik. Ovo je zemlja bez bazena, a oni stalno pobeđuju! Ni odbojkašice niko nije ispratio niti pratio. Morala sam da idem na "stranske" kanale da ih ulovim. Videćemo kako će biti kad budemo domaćini evropskog prvenstva. Nadobudna ministarka sporta u Beču je izjavila da su "devojke već prve". Baš je slatkica - odslikava stanje nacije koja pristaje samo na prvo mesto. A šta ako ne budu najbolje?  Niko neće ni gledati odbojku.

Zato svi gledaju fudbal i onim našim nesrećnicima sve opraštaju. Ne gledam fudbal, dosadan mi je, ali po nešto znam jer se samo o fudbalu priča. Tu se vrte velike pare, pa mora da bude dostojno i propraćen. Muka me hvata od fudbalskih funkcionera koji su svako malo pod istragom ili u zatvoru. A od sporta koji se zove fudbal nema ni reči.

Jedino po čemu je fudbal zanimljiv, to je stanje među "navijačima" (ja sam navijač) - nigde se kao na stadionu, po onome o čemu se peva, ne vidi tako dobro kakvo je stanje u zemlji i kakvo je raspoloženje naroda. Ko ne veruje nek se presliša šta se sve pevalo u poslednjih 20 i kusur godina. Ne sviđa vam se? Žao mi je, to je stvarnost.

субота, 10. септембар 2011.

Uputstvo za upotrebu Beograda

BeograDŽanin se rađa, a BeograĐanin postaje. To je stanje svesti koje se stiče vremenom, a ne rođenjem. Zato su najveći i najstrastveniji BeograĐani jedan Sarajlija i jedan Nišlija - Momo Kapor i Duško Radović. Niko s toliko ljubavi i razumevanja nije pisao o Beogradu kao njih dvojica. Uostalom, biti BeograĐanin stvar je izbora i čvrste odluke. Svakako, i uzajamne veze.

BeograĐanin je i onaj ko ne živi u njemu, ako ga za taj beli grad koji nije beo, vezuje neka nevidljiva ruka s kojom se svaki dan pozdravi kao Radović: "Beograde, dobro jutro!" i na koji misli i kad legne da spava, a hiljadama je kilometara daleko.

BeograDŽanima samo u krštenici piše da su iz Beograda. Oni imaju svoj kraj, svoje društvo, groze se "dođoša" i govore bEogradski. Najdalje su otišli do Dedinja. A BeograĐani govore beOgradski i imaju svoj kraj od Boleča do Ovče i od Grocke do Batajnice. Imaju i svoj ćoškić, neko mesto za koje ih vežu neke ludačke uspomene, na primer gde su se ispovraćali posle prvog ili najgoreg pijanstva ili popušili cigaretu skrivajući se ili doživeli nešto slično, strogo lično, nešto što ostali ne mogu da razumeju (a i ne treba).

BeograĐanin:
* mora da ima svoju kafanu ili kafić, koji nisu popularni niti lepi, ali su njihovi, obično su blizu kuće;
* najmanje jednom u životu peške je prešao preko Brankovog mosta i najmanje deset puta je psovao zbog gužve na Gazeli;
* kad kaže "šansa" misli na Poslednju šansu;
* koristi jednu do deset šatrovačkih reči u svakodnevnom govoru (cupi, lesnikbo, zipa, vcao, mojne...);
* ima neodoljivu potrebu da svakom dâ nadimak koji se razlikuje od onog kako mu se sagovornik predstavi;
* zna da se našali na svoj račun i tad se najglasnije smeje;
* ne zuri u crnce, Kineze i Arape;
* zna sve strane jezike po malo, a samo dva, jedan ili nijedan dobro (tu se računa i srpski);
* ima najmanje po jednog super ortaka u svakoj od bivših republika, često i na svakom kontinentu po jednog;
* ne smeta mu buka uličnih svirača, uključujući i trubače;
* u Silikonsku dolinu ide samo ako stanuje u Strahinjića Bana, vlasnik je, zaposleni, rođak, kum, prijatelj ili drug iz klupe vlasnika kafića;
* na splavove i u Skadarliju vodi rodbinu koja nije odavde ili strance;
* najmanje jednom bio je u svađi s komšilukom zbog proslave rođendana, slave ili žuraje;
* drugove zove "burazer", dok brata zove "matori" ako je stariji a "mali" ako je mlađi;
* navija za klub za koji su navijali i njegovi otac i deda, makar da svi u kraju navijaju za rivalski;
* nikad ne odbija da strancu pruži pomoć, a ako treba, voda ga okolo-naokolo ili ga dovede kući da prespava, dâ mu svoj krevet a on spava na trosedu, dvosedu ili u kupatilu;
* ima omiljeno mesto na Kalemegdanu;
* zna sve ulice i zgrade u krugu dvojke;
* najmanje jednom u životu ima seks ili simulaciju istog u potpuno prorodnom okruženju unutar grada (Taš, Kališ, Topčider, Zvezdara...);
* ne baca papiriće po Adi;
* godišnje poseti najmanje jedan koncert;
* lepim devojkama smeška se obešenjački i uvek im kaže da imaju lepu kosu a gleda ih u grudi ili noge;
* smešta smicalice prijateljima i na oprezu je od njihovih;
* makar jednom bio je na žurci koje se uopšte ne seća;
* sve bi dao za svoju ekipu, ako treba da se pobije - pobiće se (i kad ne misli da mu je ortak u pravu);
* demonstracije, protestne šetnje i štrajkovi su mu kao "dobar dan", neretko i učestvuje u njima;
* ima svoju pijacu kojoj ostaje veran i kad se preseli u drugi kraj grada;
* poziva društvo u kuću i upoznaje ga s majkom;
* vozi se gradskim prevozom i kad ima kola (ako je gužva);
* ispitao je sve mogućnosti BG:voza;
* voli svoje sportiste i oduševljeno ih dočekuje kad pobeđuju, ne zamera im kad gube;
* gluvari, kulira i ronza po kraju kad god može;  
* zarađuje da bi mogao pare da potroši na provod;
* najmanje jednom nije znao u kom kraju grada se nalazi; 
* dobro mu je poznata razlika između leskovačke, sarajevske i banjalučke pljeske u odnosu na Mek;
* ne voli miliciju;
* voli žestoke momke mekog srca;
* voli Zemun i ne odvaja ga (u srcu) od Beograda;
* voli grafite na sumornim zgradama;
* iskazuje pesničke sklonosti po javnim toaletima;
* ponosan je na beogradske filharmoniju, balet i operu, makar i da ih nikad nije ni video ni čuo;
* ima ortaka Jevrejina, muslimana, katolika, pravoslavca, ako mu se posreći i budistu i zaratistru i hinduistu... i svi su mu isti;
* ima svoju verziju 5. oktobra koja se malo (i malo više) razlikuje od zvanične;
* obožava Savu i Dunav i poznaje ih i s levih i s desnih obala;
* voli kneza Mihaila, ali mu ipak pretpostavlja Konja ili Kneza;
* besan je kad zatvore saobraćaj zbog dolaska Merkelove, Bajdena... a pun razumevanja kad se to isto desi zbog Đokovića;
* izgovara Đ kako ga niko na svetu ne izgovara...

BeograĐanin mnogo voli svoj grad! Uostalom, samo gradovi u kojima ima mesta za sve, zaista su veliki gradovi. Takav je London, takav je i Istanbul, ali Beč na primer nije. On je samo glavni grad Austrije, a London i Istanbul su svetovi u malom, cela planeta slila se u njih i svima je kao kod kuće. U Beču si stranac do kraja života ako se nisi rodio kao Bečlija, od oca Bečlije i majke Bečlijke. To je mali grad, kasaba stisnutih ruku i nemih usana.

A Beograd? Beograd je otvoren za sve, raširenih ruku i uz dobrodošlicu dočekuje i goste i domoroce. On se voli kao što se voli ujak, sa svim manama koje ima.

недеља, 28. август 2011.

Ko laže, taj i krade: VIP (Pazite, i vas mogu da pokradu)

Već sam pisala o mobilnom operateru VIP, kako su nesposobni a samo se smeškaju. Žalila sam se kako gubim vreme i nerve s njima, ali ovaj put su malo dublje gurnuli ruku u novčanik. Za moje pojmove, u odnosu na primanja koja imam, zagrabili su duboko, kao lopatom, mada je za njihove pojmove ono što "naplaćuju" (čitaj: kradu) tek sitnica. Sitnica po sitnica, od ko zna koliko hiljada korisnika (tako se sad i reklamiraju), pa će bogami lepo da se nafatiraju. I, što je najgore - ne možeš im ništa izuzev da ih bojkotuješ i da druge sprečiš da ne prave greške koje si sam napravio.

Kad sam pre godinu i po dana tek nameravala da uđem u odnos s VIP-om, privučena njihovom reklamom o performansama telefona i šta ti sve nude (a kao za 1 dinar!), prvo sam najstarijem sinu ponudila da mu preko njih kupim telefon. Na svu sreću, on je pametan momak, odgovorio mi je da "ne veruje ni u šta što košta jedan dinar", pa sam onda telefon i sve što uz njega ide kupila srednjem sinu. Posle dva meseca na red je došao najmlađi, ali smo to morali da uradimo preko mog sestrića. O tome sam već pisala, kako je nesposobnjakovićima iz VIP-a bilo potrebno četiri meseca da moje ime prebace na broj koji sam ionako već plaćala. U međuvremenu je jedan od telefona bio i ukraden, i kako je imao sistem za praćenje, očekivali smo da će bar biti lociran. Naravno - to što reklamiraju nije ono što nude, i od toga nije bilo ništa. "Veze oni nemaju s tim", još se i čude što ih uopšte pitaš za tu uslugu. Ispalo je kao da im tražim alhemičarsku formulu za pravljenje zlata od olova. Još su me i ismejali. Tad još nisam mogla da verujem da oni očekuju samo da plaćaš nešto što ti ne daju, poput onih turističkih radnika što očekuju da pošalješ pare za odmor ali da na odmor ne dođeš, bar ne kod njih. Ispostavilo se da je moj odnos s VIP-om u stvari mazohistička snoška sa svim elementima pornografije.

Taman kad sam mislila da mi preostaje samo da čekam da ugovor istekne i više ih nikad ne vidim niti čujem za njih, eventualno tu i tamo nekog upozorim da nikako ne sklapa ugovor s njima, eto novog iznenađenja - obaveštavaju me da je račun 16.000 za njihove dragocene usluge!!! U prvi mah sam mislila da je greška i da se radi o 6.000, a onda stiže i zvaničan račun, crno na belo, da je reč upravo o petocifrenoj cifri i još piše da je ta usluga od skoro 10.000 koju smatram viškom, usluga za mobilni portal i VAS.

To veče počinje telefonska odiseja s ljudima iz VIP-a. Nazovem servis, naravno javi se vrlo ljubazna devojka koja svima priča istu priču (sigurno se i smeška kao kolege koje viđam na pultovima). Kaže ona meni lepo da smo korisnici nekog Poka Poka servisa i da smo imali 129 poruka. Završimo razgovor, ja s penom na ustima pozovem najmlađeg sina i pitam ga da li je normalan da toliko poruka šalje nekom servisu. On mi kaže da ne šalje i da pojma nema šta je to. Koliko god delovalo nekome naivno, verujem mu. Dete je razumno, a razlog da mu verujem  potvrdio se tokom drugog poziva. Mada se oni predstave na početku svakog razgovora, ime prve devojke nisam zapamtila, ali ovu drugu i sama pitam kako se zove jer obaveštenje na početku lako zaboravite.

Kaže ona meni: "Isidora."

Pitam za prezime, a ona odgovori: "Samo Isidora. Jedina sam Isidora ovde."

Dobro, nek im bude, nemam živaca da ispravljam ono što ih je majka pogrešno naučila. U razgovoru kaže ona meni da proverim s detetom da li je zvalo, ali se vrlo brzo i sama ispravi, pa mi kaže kako naplaćuju i kad oni šalju poruke.

"A kakve su to poruke?" - pitam ja.

Ispade da oni obaveštavaju o muzici, novim igricama... Sve same gluposti.

Pitam je ja a što oni nama šalju te poruke.

"Pa imate tu uslugu kao opciju."

"Ne želim tu opciju. Odmah me sad isključite."

"Dobro, ali i vi posle ovog razgovora na 1553 pošaljite poruku 'STOP KLUB'."

Ne treba ni da pominjem kako sam ovaj put u razgovoru imala blago povišen ton koji se do kraja razgovora gradacijski pojačavao, pa sam ih na kraju razgovora nazvala i lopovima i da je ono što rade zaista neverovatno. Čudno je kako oni na takve reči odgovaraju - sasvim su smireni i kao pokvarena ploča počinju opet da ponavljaju tekst s početka razgovora. Kad ih nešto pitate, ne odgovaraju vam nego počinju priču iz početka. Lepo sam je zamolila da mi ne vređa inteligenciju (na kraju krajeva, ja sam oštećena i imam pravo da se ljutim, meni uzimaju pare ni za šta) i da mi ne objašnjava osnove korišćenja telefonije jer ih znam, a i da ne znam, nije o tome reč nego o prevari. Za koj' će nama taj servis? I ko nas je prijavio na njega? Ona opet počinje ispočetka i priča kako smo imali 129 poruka (koje su oni slali) i kako ta usluga košta toliko i toliko... Mislim da mi je kosa bila toliko dignuta uvis da je dotakla sijalicu i da je nastao kratak spoj. Nema šanse da se vodi smislen razgovor i da dobijete koliko-toliko smislen odgovor. VIP-ov stav je da su im korisnici ovce i da ih treba doooobro ošišati, i da stvarno nije lepo da se kurobecate i govorite kako ne želite da vas šišaju. Onda oni nastavljaju da je to usluga servisa Poka Poka i VAS... Sve ispočetka. Užas!

Počnemo mi da šaljemo poruku onako kako nam je rečeno, ali stalno dobijamo odgovor da ključna reč nije ispravna. Najmađi sin je još tokom mog epskog razgovora s Isidorom (nema prezime, jedina je) bio na Poka Poka sajtu i video da se odjave rade uporavo onako kako nas je Isidora (nema prezime) uputila. U strahu da nam i u ovom trenutku šalju poruke, nazovem ponovo servis. Ovaj put se javi Tijana. Ni ona nema prezime. Dovoljno je: Tijana. Ispričam ja njoj sve što je do tada bilo u kratkim crtama, a ona mi mednim gladom kaže kako je koleginica Isidora već izvršila odjavu. Kako su ljubazni! Doda kako smo od poslednjeg razgovora s njima imali tri poruke, ali oni to ne naplaćuju. Kako su dobri! Pitam je ja zašto bi i to naplatili. Uostalom, tek tad se setim da kažem vajnim VIP-ovcima kako te famozne fantomske poruke nikad nismo ni primali. A ona, onako ljubazna i dobro obaveštena, kaže meni kako su nam poruke stizale svaki dan između 9 i 10 sati uveče. Tu mi skoči ionako povišeni adrenalin: "Dete je u to vreme uvek kod kuće i ja sam pored njega, ali nikakve poruke ne prima."

"Ja pred sobom imam listing i ovde tako piše."

"Može da piše šta hoće, to jednostavno nije istina. Uostalom, da smo ih primali, nešto bismo preduzeli. Bar bismo znali da 'imamo neke veze' s Pokom Pokom. Ovako smo živeli u totalnom neznanju."

Naravno, ona opet počinje priču ispočetka: mi smo u tom sistemu...

Prekinem je ja i zamolim i nju da mi ne priča budalaštine koje sam već čula, i to nekoliko puta. Kažem da jednostavno taj račun neću platiti. Platiću ono što je potrošeno, ali ono što nije - neću. I pitam je da li će nam u tom slučaju isključiti telefon.

"Ali vi svakako možete da koristite naše usluge do 5. septembra." To je inače poslednji dan za naplatu.

"Baš vam hvala na toj velikodušnosti, ali ako se žalim, valjda neće biti naplate dok se to ne reši. Ako ste vi tom servisu samo posrednik, zašto biste mi ukidali ono što vama kao operateru plaćam?"

"Ali vaš račun neće biti izmiren!" Kako mi uopšte pada na pamet da se bunim! Oni veze nemaju s Pokom Pokom, ali uzimaju pare - tad imaju veze s njima.

Naravno, kad se žalite, oni vam pod nos stave listing iz koga se "lepo" vidi da ste svaki dan, između 9 i 10 uveče primali poruke (koje niste primali) i da ste ih vrlo revnosno primali: u 21.15 (svaki dan) i u 21.35 (svaki dan) i u 21.45 (svaki dan). Kadija te tuži, kadija ti sudi.

I njoj sam rekla da radi u lopovskoj firmi i da će možda sad da nakupe pare kao porez na budale, ali da su dugoročno izgubili jer ljudi više neće koristiti njihove usluge... Onda ona, opet, ispočetka, počne priču o VIP-u i onome što pružaju... Da popizdiš. Načisto.

Kažem ja njoj na kraju da im želim sve najgore i da su najbezobrazniji lopovi na koje sam ikad naletela. Ona se zahvali (verovatno uz smešak), i tu se epopeja završi.

Sutradan sretnem prijateljicu, jednu ozbiljnu ženu koja radi kao PR za ozbiljnu izdavačku kuću, a usput i ozbiljno prevodi knjige s engleskog. To je žena koja je sve vreme za kompom i radi. I njoj su oči četvrtaste kao monitor računara. Ispričam joj za ovaj slučaj, a ona će meni: "I ja sam dobijala visoke račune, ali tek posle drugog sam pitala o čemu se radi. Kažu mi kako sam član nekog portala i kako sam svako veče u 21.17 časova dobijala poruke. Ne znam o kakvim se porukama radi, nikad ih nisam dobila, a oni će meni kako je to neki erotski sadržaj. Zamolim ih da me odjave i sad čekam sledeći račun." Pored sve muke, da se smeješ - ona i erotski sadržaj!

Stvarno ne znam šta će sledeće da smisle. A posle ovoga očekujem još iznenađenja. VIP - nikad više ako ostanem pri zdravoj pameti. Nažalost, vezana sam ugovorom. Shvatiću ovo kao školarinu za jedan jednostavni nauk: Stvarno ne treba verovati nečemu što se nudi za jedan dinar. A još je za VIP korisnika (Very Important Person)!

среда, 17. август 2011.

Oči mi postale četvrtaste

Kad blogeri pišu o blogovanju uopšte, uglavnom promaše temu, bar po mom mišljenju. Izuzetak je odličan post koji je izazvao burne polemike, ali su komentari, kao i novi postovi u vidu komentara na taj post indikativni za ovu temu. Ko se sve osetio prozvanim i kakva su bila reagovanja... čudo jedno. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pri tom je ovde lični stav bio dobro obrazložen, i ono što se meni dopada, sasvim logički izveden. Ne očekujem da svi dele moje mišljenje, ali iznosim svoje, sviđalo se to nekome ili ne. Agro Gerila je jedan od blogova koje redovno pratim, ali nikad nisam ostavila komentar. Daleko od toga da ovaj blog nije inspirativan, već jednostavno nisam imala šta ni da dodam ni da oduzmem od onoga o čemu piše. Ne znam da li se Agro Gerila računa u uticajne blogove, u takozvanu elitu, ali mislim da je uticajan, bez obzira što ima malo ili nimalo komentara. Sličan je slučaj i s Jorgoslovljem - Đorđe Kalijadis predivno piše, a ima i jednu vrlinu na kojoj mu zavidim. Naime, koncizan je u izrazu, a rečit i slikovit. O svim knjigama o kojima je pisao razmišljala sam kako da ih nabavim, isti je slučaj i s filmovima, a priče su mu prava poezija u prozi. Navodim samo ova dva bloga kao primer elite iako nemaju komentare, a vidim da se po komentarima prosuđuje da li je neko uticajan, da li spada u elitu, da li je tandara-mandara i ne znam ti ja šta u tom tako uzvišenom blogerskom svetu.
Koliko sedim za kompom, skoro je neverovatno da mi oči nisu postale četvrtaste, poput monitora. Pratim mnogo blogova, ali samo kod retkih ne propuštam ni jedan jedini post. Ne mogu sad da navodim koje sve pratim jer nemam ni mesta za taj poduži spisak, a plašim se i da ću nekog da izostavim. Pomenuću još samo Cameru Politiku, blog koji takođe ima malo ili nimalo komentara, a odličan je. Mnogo puta se ne slažem s ovim blogerom, uglavnom tada i komentarišem, ali su mu postovi sjajni. Vidi se da ih piše "misleće biće". Za razliku od njih, ima blogova koji vrve od komentara, obavezno se radi o visokom dvocifrenom broju, a kad tamo, ono, međutim... ništa. Jedno veliko Ništa. Niti imam temu za razmišljanje niti sam nešto novo saznala niti sam se divila umeću pisanja... Tandara broć. Mnogi se neće složiti sa mnom, na šta imaju apsolutno pravo, ali moje mišljenje je upravo ovakvo.
Poslednji post koji sam čitala o blogovanju uopšte i o takozvanoj blogerskoj eliti, ali u šaljivom tonu, bio mi je direktna inspiracija za ovaj post. Amarilis je blog koji redovno pratim, ali iz razloga koji su slični onome o čemu je pisala. Imam utisak da mi je bliska, skoro kao neki rod, i to je blog na kome po pravilu ostavljam komentare jer imam utisak da sedimo zajedno u nekom kafiću i ćaskamo. Isti osećaj imam i u vezi sa Zelenom, Retkom Zverkom, Charolijom, Elektrom, Frangmentarijama, Valentinom Đorđević, Cyber Bosankom, Jungle Queen... Kakva sam rasejana, sigurno ću nekog da zaboravim, izvinjavam se unapred. To su sasvim druge relacije i razlozi su sasvim lični. I upravo ta sloboda da budem ono što jesam i da biram po svom ćefu šta ću da čitam ili pišem, jeste ono što najviše volim kod blogovanja. Svakom je široko polje.
Čak su mi dragi i oni momenti u kojima je vrlo tanka linija između vređanja i iznošenja mišljenja. Iz toga se izrodi kristalna misao, akteri se nesvesno otkriju kao u unakrsnom ispitivanju na sudu. Žao mi je što sam svojevremeno prekinula polemiku koja se razvila između Marijane i Milka povodom mog posta o homoseksualcima i pederima (nema linka, naravno). A sa ove vremenske distance drago mi je i vređanje koje sam preturila preko glave s takozvanim Srpskim Jezičkim Ateljeom. Nadobudne treba pustiti da se iskazuju koliko hoće, na kraju sami sebe diskredituju. Smešno mi je i što sam kod jedne blogerke proglašena za dosadnu. Prijatelji su mi javili da bi trebalo da pročitam taj post, i pročitam ga ja, i nasmejem se. Nikog ne teram, niti mogu to da uradim, da čita ono što mu je dosadno. Na drugom blogu nešto slično - u uvijenoj formi podjebava se moj prethodni post. Ne znam zašto autor/ka lepo nije ostavio/la komentar ispod posta da misli kako je sasvim pogrešno ono o čemu sam pisala i iznela svoj stav? Valjda je otvorena konfrontacija ubibože varijanta, bolje da serucka iza leđa.  
Poseta je važna za ocenu "uticajnosti" bloga, ali tu vrstu statistike manično proveravaju samo željni slave ili oni kojima je to posao. Ne spadam ni u prvu ni u drugu grupu, pa mi ni poseta nije važna, ne samo na mom blogu. Moguće je da čitam blogove koje drugi i ne pogledaju. A možda i mene čitaju samo oni kojima je jezik struka?
Pitanje koje sasvim logično sledi, glasi: Šta kog đavola pišeš kad ti nije važno ni ovo ni ono ni dža ni bu? Odgovor je: Pojma nemam, došlo mi tako.
Nisam postala ni slavna ni bogata od blogovanja, i ako zaista postoji božja promisao - i neću. A što me ne pitate zašto čitam novine? Na to pitanje bih možda dala rečitiji odgovor, ali svakako gluplji.