недеља, 09. децембар 2012.

Tragom tužne pesme

 
Skoro ceo dan potrošila sam tražeći ime bega ili age koji je direktno odgovoran za pesmu "Petlovi pojev, Morava dzmni". Ko pesmu ne zna, mnogo je propustio. Teška je za pevanje i samo punokrvni pevači, uz to još i s glumačkim sklonostima, mogu da je otpevaju kako treba. Ima tek dve strofe i u njima se ništa spektakularno ne dešava. Čak reči nisu toliko ni tužne, koliko melodija ujeda za srce. Mnogo je obrada, i mnogo različitih instrumenata korišćeno, ali ono osnovno - bilo da su izmene u tekstu ili u instrumentalu - ostaje: čežnja, čežnja i čežnja... i na kraju - tuga. Pevali su je svi pevači koji su hteli da pokažu raskoš svog talenta, ali nije svima isto legla. Velika je razlika između Staniše Stošića (Vranjanac, pesma je iz Vranja) i na primer Sonje Čoko. Iako je njen glas kristalno čist, ima i emociju dok peva, nešto nedostaje. To je ona proživljenost koju mlada devojka ne može da iznese. Madam Piano je takođe peva savršeno, ali utisak posle njene intepretacije je samo tuga, čežnje nema. Čeda Mirković me je iznenadio koliko je dobro otpevao. Mislim da su njemu verovatno rekli kako je nastala pesma jer se baš uživeo. Pevalo je tu pesmu mnogo njih, ne zna se ko je od koga bolji pevač, ali moji favoriti su Bilja Krstić i Toma Zdravković. Stanišu ne računam, on je etalon, osnovni obrazac ove pesme. 


U te dve nevelike strofe muškarac govori svojoj voljenoj da je zora svanula i da ga pusti, mora da ide. To je sve što se dešava u prvoj strofi. U drugoj mu ona odgovara da su petlovi "l'žovi" i da legne kraj nje, odnosno da ostane gde je i dotad bio. Ono što se ne kaže, a jasno je - ljubavnici su, u krevetu su, proveli su celu noć zajedno i on mora da ide, što će reći da baš i nije u redu da budu zajedno. O čemu li se tu radi? Zabranjena ljubav? Zvuči zanimljivo.

Sećam se da sam kao dete uvek bila u čudu zašto malo zasuze oke devojkama u Vranju dok se peva ova pesma. I onda mi je mama objasnila. Reč je o Turčinu, janjičaru, koji je bio s ovih prostora, koji je zbog ratnih zasluga dobrio čin i tražio da službuje u Vranju jer se sećao ponečeg iz detinjstva. I pronašao je rodbinu u Rataju, selu nadomak Vranja. Kako je odlazio u selo, tamo se zagledao u devojku (da l' je Zlata?) u koju se zaljubio. I tako - eto nemoguće ljubavi. Tragedija se već naslućuje. A onda je 1878, kad je general Jovan Belimarković oslobađao Vranje, sva turska vojska pobegla u noći između 30. i 31. januara. Taj momak čijeg imena ne mogu da se setim, a kojeg nigde na netu niti u knjigama nema (ja ga znam samo iz usmenog predanja), proveo je svoju poslednju noć s voljenom. I znao je da mora da se povuče, ako ga srpska vojska zatekne, s njim je gotovo. Kolika je to ljubav kad ni u smrtnoj opasnosti ne može da se odvoji od dragane i izvuče se iz njenog zagrljaja! I "petlovi pojev" i "Morava dzmni*"... a i ona je svesna šta ih čeka... i ostaju zajedno jedno drugo lažući. U pesmi se ne zna kraj, samo da nisu mogli da se odvoje, a završilo se tako što su oboje ubijeni.

Pored pretraživanja istorijskih podataka po netu, zvala sam i svu rodbinu... i niko ne zna kako se taj Turčin zvao (tek za devojku ni pomislila nisam da pitam), i onda krenem da bazam po sociološkim i etnološkim radovima... i svašta razno saznam, samo o ovoj pesmi nema podataka. Nađem i potvrdu da nam je Karakoca rod (Kude si, mori, pošla, Karakoco), kao i Mile pile (Šano, dušo, Šano mori), i kako naučno stoje stvari s Belim mostom... Glava mi je bila puna nepotrebnog znanja, u stvari skoro da ništa novo nisam ni saznala, pre će biti da sam utvrdila gradivo koje sam zakopala odavno i duboko, možda i u kičmenoj moždini.

Pesma je nova, s kraja 19. veka, ali je narodna. Mnogim pesmama ne zna se poreklo, mnoge "narodne" imaju autora, i mnoge "autorske" u stvari su narodne. A šta tek reći o onima o čije se poreklo otima nekoliko nacija? Sećate se filma "Whose is this song?", u kojem je Adela Peeva obišla region, i svi su za "Ruse kose, curo, imaš" tvrdili da je njihova. Gledajući taj film nisam mogla da se otmem utisku da smo mi ispali najgori, i, na moj užas, mi - iz Vranja. Međutim, kopajući po netu u potrazi za Turčinom, nabasam i na etnografski rad Sanje Zlatanović u kojem je objašnjeno kako je to snimano. Stvarno sramota! I mene je gospođa Peeva uspela da pokoleba, ali nek joj je na čast. Očigledno je bilo mnogo popularno blatiti nas. I najlakše. Iz tog rada izdvojiću samo deo koji se odnosi na sramotu Peeve, a nakon čega je meni bilo lakše: "У потрази за информацијама о песми и Коштани, ауторка се нашла на прослави празника Hidirellez/Ђурђевдан у ромском насељу Горња Чаршија. Случај је хтео да у исто време и ја тамо будем. Видела сам да је телевизијска екипа управљала игром уз блех оркестар на тргу у Горњој Чаршији, а затим кретањем поворке ка реци изнад града. Спонтаност празника била је подређена телевизијском снимању и темпирању времена. Из жеље да сазнам о којој телевизији се ради, пришла сам госпођи Адели Пеевој и представила се као етнолог из Београда. Она ме је само погледала и удаљила се. У Врању се тих дана причало о новинарки из Бугарске која је са многим људима обавила разговор. Од локалног професора, стручњака за фолклор јужне Србије, сазнала сам да јој је он показао свој текст о овој песми објављен у локалним новинама. У његовом чланку говори се о томе да је ова песма турског порекла, као и о могућим начинима њеног преношења. Мене је, а како сам сазнала – и њу, упутио на њему познату литературу о овој песми. Међутим, у филму није приказан поменути професор, као ни други саговорници који су толерантним тоном говорили о песми, допуштајући могућност да се она пева и у другим земљама и крајевима и на другим језицима. Уместо тога, емитован је инцидент у врањској крчми, када ауторка грешком пушта снимак песме са неког другог подручја. Да ли је ова грешка намерно начињена или не – не знам. Али јасно је да је ситуација у крчми пре инцидента, судећи према саставу гостију који није могао бити случајан (кустос музеј-куће „Бора Станковић“, глумац – првак драме позоришта „Бора Станковић“, два угледна новинара који се баве културом Врања, итд.) и избору Ромкиња које играју (што се у врањским крчмама у данашње време не дешава), била инсценирана.
Прича филма “Whose is this song?” конструисана је тако да подвуче ‘нарцизам малих разлика’ и да прикаже Балкан у оријенталистичком кључу – као подручје вечите мржње и лако запаљиво буре барута. Конструкција продата као деконструкцијa."

Gospođi Peevoj veliki pozdrav. Trebalo bi da dobije jednu veliku novinarsku nagradu za novinarsku patku. Što nas je prikazala kako je prikazala, očigledno je poželjno za one kojima će film prezentovati. Onima koji umeju da razlikuju original od lažnjaka sigurno je jadna.


Pričalo se da je u Vranje došla kako bi snimila dokumentarac o Belom mostu, ali joj se više svidela senzacija koju bi mogla da proturi - ništa lakše nego prikazati nas kao divljake. A možda joj se ni Beli most nije svideo. Jeste mali i ide preko Vranjske reke (teško da je reka, pre je po dimenzijama potok), međutim, priča o Belom mostu zaista je fascinantna. I ona zaslužuje pesmu.
Na mostu je na arapskom ispisano kako ga podiže Ajša zbog svojih i grehova svojih predaka. Ne znate tu priču? Ajša je bila kćer bogatog Selim-bega i živeli su odmah pored Vranjske reke. Velikim zidom, kao i sve žene tog doba, bila je udaljena od ostalog sveta, ali je svakog dana slušala frulu u određeno doba dana. Prvo se zaljubila u muziku, a onda, gonjena radoznalošću, popela se na najviši prozor da vidi ko tako lepo svira. Bio je to Stojan, mladi čobanin koji je tim putem vodio ovce. Zagledala se ona u njega, zagledao se on u nju. Kad ih je moćni Selim-beg našao zagrljene pored potoka, izvadio je kuburu s namerom da ubije Stojana, ali ga je Ajša zaklonila svojim telom. Posle je ubio i Stojana. Po legendi, ocu je rekla samo: "Volim ga!" Mučen grižom savesti, otac je podigao most od belog kamena 1844, i on je i danas na istom mestu. Dok sam bila dete, sećam se da su povremeno dolazili ljudi koji bi prelazili most prvo s jedne strane, pa se onda vraćali da ga pređu još jednom - kažu da je to dobro za ljubav. I sama sam upoznala ljude kojima je "pomogao". A moja familija taj most prelazi svakodnevno, i po nekoliko puta. Valjda za domoroce ne važi, kao ni za članove porodice. U Vranju i danas posle ili pre svadbe mladenci pređu Most ljubavi, kako su ga u međuvremenu krstili. Po legendi, Ajša i Stojan stradali su u septembru, pa je tada iznad mosta tako svetlo i posebno zasijaju dve zvezde. Dok sam išla u školu, nikad to nisam mogla da vidim jer sam imala nastavu. Ali sam zato otišla tek što sam upisala fakultet, i stvarno - vedro noćno nebo i dve zvezde sijaju jače od svih ostalih! Da li sam ja htela da ih vidim, da li sam mislila da ih vidim... ne znam, ali se sećam tog trenutka.

Vranje je puno legendi, od svake note bilo koje pesme, pa sve do kamenja. Kao da uplovite u bajku. Naravno, ako imate dušu i srce za san na javi.


* Za one koji ne znaju - dzmni je glagol koji opisuje izmaglicu koja se javlja iznad reke u svitanje. Traje tek toliko koliko je potrebno da dan zarudi iz mraka.

26 коментара:

  1. Obicno citam i ne oglasavam se ali sad sam pozelela nesto i da dodam :)
    Jos jedna od varijacija na temu "Ruse kose"
    http://www.youtube.com/watch?v=O_8BnUJt5Mg

    Momcilo Zlatanovic je pre mnogo godina napisao prekrasnu knjigu o vranjskom folkloru i pesmama..mozda se negde u njoj krije podatak koji trazite :)Potrudicu se da prekopam naninu biblioteku cim se nadjem u Vranju.

    Nekako mi samo jos nedostaje česma Đerenka da zaokruzi pricu..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Đerenka tek! Ali je ta ljubav neuzvraćena: Alija Đerđelez nije uspeo da osvoji srce lepe Srpkinje koju je hteo da nazove Đerenka. Saborci su mu podigli čezmu, da izleči ranjeno srce. Devojke se umivaju na Đerenki ne bi li bile fatalne za momke, ali, tako kažu, njihovo srce nikad ne dotakne ljubav.
      A Tatabidovo ćoše, pa Markovo kale, pa Ćoška, pa... ma, svaki kamen...

      Избриши
    2. TatabiT :) Cini mi se da to na turskom znaci stenica :))
      Divnih, divnih prica i pricica..Dimitrija i raskovnik i matafa..ma sve..:)
      Pokusavam ja ovim mojim "pilicma" da prenesem nesto ali se tesko prima :))

      Избриши
  2. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ljubinka, nadam se da nije bio neki negativan komentar.

      Избриши
    2. Ne,ne!
      Ako ste svratili na moj blog,videli ste da ga pisem prilicno nepismeno i po navici ostavim kod Vas komentar na isti nacin.
      Pisem tako na svom blogu,jer vecina ljudi smatra da bavljenje rucnim radovima ne ide zajedno s lepim pisanjem,a to sam zakljucila na osnovu komentara koje posetioci bloga ostavljaju.
      Kad sam ponovo procitala sta sam napisala i videla koliko je neprilicno,najbezbolnije je bilo obrisati komentar.
      Zbog problema s internetom,odgovaram tek sad.
      Veliki pozdrav!

      Избриши
    3. Vaš blog je fantastičan i nadam se da ćemo u doglednoj budućnosti sarađivati. :)
      Ako želite da mi se javite, moj mejl je: milja.lukić@gmail.com.

      Ko reskoste da ima "nepismen" blog? Ne volim kad se tako priča o ljudima koji su mi dragi. :)

      Избриши
    4. Hvala Vam puno!
      Moguca je saradnja u buducnosti,zasto da ne?!
      Jos ucim sve stilove plivanja u "blogerskim vodama",ima svega,kao i u realnom zivotu.:)
      Sada cu da nadoknadim i da procitam jedan po jedan Vas post,a i na dalje bicu stalan gost na blogu.
      Jos jednom,hvala Vam i sve najbolje!:)

      Избриши
  3. Koliko volim da pročitam nešto ovako, a koliko nema tog materijala!
    Hvala na ovim legendama, uživala sam i uživela se kao da sam film gledala ;)

    ОдговориИзбриши
  4. U srce me dira svaka vranjanska pesma, zatreperi mi duša, ne znam zašto, ali oduvek je tako iako nisam iz tih krajeva. Imala sam čak i momka vranjanca, nekako kao baš iz razloga toj mojoj ljubavi prema toj muzici i ljudima uopšte. Naslušala sam se divnih priča i pesama, ali nikad ih dosta. Sjajan post.

    ОдговориИзбриши
  5. Uh, kako je ubava ovaj priča, kako kad zadzmni svaka reka u svaki naš varoš, a tek kolko ubave priče u njuma stanule, lelke boške, kako da sam u tj vek živela i sas moje oči ovoj sve gledala. Ću ti još emput čestitam, već sam gu na vesbuk turila i još na neki ljudi pokazala, da si im je ubavo na dušu kako mene dok čita.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I na mene si je ubavo na dušu (tugo, tugo, kolka ubavinja!) na tebe što ti se dopada.

      Bog nek te poživi što si takoj divotna, prava krasotinja. :)

      Избриши
  6. Poželeh da popijem neku čašicu nečeg ljutog, eto!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kako ti uvek ubodeš!
      Nekoliko drugarica mi je reklo, u različitim životnim dobima, kako im uz sve te moje priče o maminoj rodbini i Vranju nekako ide - žestina. A jedna se po pravilu napijala (ta je najosetljivija, ja da ti kažem).

      Избриши
  7. Opet ja
    http://negoslava.blogspot.com/2012/12/nikom-vodu-natrunila-nije.html

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Divna ti je ideja!

      Ja sam se na blogu dosta bavila jezikom, ali uglavnom žargonom. Pod oznakom "jezik" imaš te postove.

      Sad ću početi da razmišljam malo više o ovim starim izrazima i rečima koji lako mogu da budu zaboravljeni.

      Избриши
  8. Ja više volim vesele pesme. Pošto je muzička tema da pitam, da li neko zna kojem pravcu pripadaju ovakve pesme:
    http://www.youtube.com/watch?v=DATNcuM5fKw

    To je muzika sa starih dvorova. Jednom prilikom mi se slušalo, pronađem par ovakvih kola ali ništa više. Ne znam kako da tražim(starogradska muzika je širi pojam), ne znam ni autore koji su stvarali u tom periodu, pa ako znate nešto više, hvala unapred :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne znam, nažalost. Ja bih podvela pod starogradska muzika, ali nisam stručna.

      Избриши
  9. Ovo je sjajno, divan tekst.

    ОдговориИзбриши
  10. Kakav tekst!
    Baš mi je legao u ove sitne sate, jer sam uz čitanje slušala i predivnu muziku.
    Posebno mi gode ovi petlovi što pojev... Ne znam zašto volim tu pesmu, verovatno zbog emocija koje izaziva dok je slušam.
    Naučila sam i nešto novo, pa sada mirno mogu da spavam :)

    ОдговориИзбриши