среда, 31. јул 2013.

Poletarac - prava stvar!


Ima kuća u kojima je TV non-stop upaljen, gledali ga ukućani ne gledali. Takva je i moja kuća. Niti ga gledam niti slušam, bitno je da radi. Tu i tamo odgledam vesti ili kad mi baš nešto zapadne za oko, odnosno uvo. Tako sad u nedelju sedim za kompom i čujem "Crep, cipela, cucla, car... poletarac - prava stvar"! Prava stvar! Sve prekidam, nameštam se ispred ekrana, samo što ne uđem u njega. Ovo je ujedno jedina repriza kojoj sam se obradovala. Baš obradovala! I ne mogu da prežalim što je ovo ko zna koja epizoda po redu, a ja... sve do sada sam propustila. Da sam znala, samo da sam znala...

Zašto jedna žena od (skoro) 54 leta toliko voli "Poletarac"? To je dečja serija. Da, jeste dečja. Ali, kad je nešto dobro, važi za sve generacije. Ako ponovo budu reprizirali "Poletarac", makar mi bilo i 104 godine, samo ako budem pri svesti i zdravoj pameti, i mogu da mrdam vilicom, sigurno ću otpevati špicu kao što sam je pevala i u nedelju, sa sve imitiranjem Laboratorije zvuka, a ta imitacija u mom izvođenju liči na kreveljenje. Kako sam se samo kreveljila, i kako mi je bilo lepo... kao kad dete uživa... Pa, da! To je odgovor! Ova serija jeste za decu, a gledaju je i odrasli, čak i matori kao ja jer u njima budi dete. Ono najlepše što u detetu postoji - čista radost.

Da ne ispadne sad kao da je ova serija čista zabava, mada ni to nije loše. Međutim, ono što je čini bezvremenom, kvalitetnom, fenomenalnom... jeste i lakoća kojom uči decu važnim stvarima. Sve što izgleda krajnje jednostavno u stvari je napravljeno bez greške, bez ikakve mane, i ceo sat prođe kao jedan minut. Epizoda koju sam gledala učila je decu gledanju na sat, protoku vremena, brojevima, imenima ulica, kako je svaki kraj u stvari jedan novi početak... I to na zabavan način, neprimetno i neosetno naučili su mnogo, usput se i zabavili, a bilo je i smeha. Zarić ima "neme skečeve" kojima se prekidaju celine, i to je onaj takozvani "fizički humor" - upada u vodu, češe se po glavi, pokaki ga ptica... ali nema u tome nikakve zluradosti, ne smejemo se onome kome se desilo nešto mnogo loše već je to ono što se dešava svima, svakog dana... i pokazuje nam taj pametni, zabavni, šarmantni i neodoljivi Bajford, kako ni to nije strašno.

Da ne ponavljam ono što već svi znaju, da je prvo postojao list Poletarac, čiji je glavni urednik bio Duško Radović, neprevaziđen, legenda još za života, koji se s lakoćom nosio s popularnošću ne priznajući je, i da su saradnici bili sve bolji od boljega... da je časopis bio pravo umetničko remek-delo, s koje god strane da se gleda - i po tekstovima, i po ilustacijama, i po edukaciji, i po koncepciji... I sve to radio je iz tako malene kancelarije u Borbi, da je saradnike primao po hodnicima, dok su se druge direktorčine i "veliki" urednici listova od kojih nas je danas sramota što su uopšte izlazili, baškarili po kancelarijetinama kao omanji sportski teren, s kožnim nameštajem, naravno.

Časopis je izlazio samo dve godine, ali će trajati do kraja večnosti. Međutim, tad se pojavio Timoti Džon Bajford u našim životima (hvala Bogu na tome, sklona sam da verujem kako Gospod postoji, makar samo zbog ovog čuda), pa je snimio seriju. Mogu samo da pretpostavim kako je Bajford, snimajući "Neven" sigurno u rukama imao i Poletarac. Vremenski su se poklopili. Poletarac je ugašen 1975, a već 1979. počinje snimanje serije po njemu. Negde sam čitala, još u to vreme, da je svoju dramatizaciju odneo Dušku Radoviću da je pogleda i odobri, a on, kakav je već bio, stalno namrgođenog izraza lica, izjavio je kako je očajan i da ne želi da ga povezuju s onim što će se snimati. Ali, kakav je već bio - namrgođen, a duša od čoveka - nije stavio nikakvu zabranu niti je javno nešto izjavljivao protiv serije. Kad su se sreli, posle nekih godinu dana, usred prikazivanja "Poletarca", Radović je prišao Bajfordu, iskreno mu čestitao i navodno izjavio: "Očigledno ne umem da procenim scenario!"

U "Poletarcu" se pojavljuju, pored glumaca (sve same veličine), i tada najpoznatiji sportisti, muzičari... I to ne samo iz Srbije, već iz cele nekadašnje, mnogo veće, zajedničke države. Takav podatak verovatno je dobar zbog reklame i produkcije, deluje onako "baš", ali je to u seriji najmanje bitno. Oni kojima je namenjena, sigurno nisu ni znali ko su Veljko Rogošić ili Dule Savić, na primer. U epizodi koju sam gledala, jedan Dragan Nikolić pojavljuje se kraće od jednog minuta, i samo se smeje... Interesantno. Nela Eržišnik javlja se iz stana, Čkalja šparta po gradu, Dušanu Petričiću ubrzanim snimkom pratimo ruku kojom crta sat, pa brojeve... Još interesantnije. Skečevi su dodeljeni Draganu Zariću. Interesantno, maestralno. Ma, ne znam šta je od čega bolje.

Još pre "Poletarca" Bajford je kod mene stekao doživotni kredit "Nevenom". On se prikazivao pred kraj moje osnovne škole, i ja sigurno nisam bila ciljna grupa serije, ali sam jednu epizodu pogledala zato što me je mama zainteresovala rečima: "Divotkica - nikad nisam gledala ništa bolje. Savršeno!" Odgledah ja tu epizodu kao hipnotisana, otvorenih usta, a posle ciljano, posadim se ispred TV-a kao fikus i ne mrdam: "Sad će 'Neven'!" Kad bi se iznenada zatreslo, recimo počne zemljotres, mislim da se ni tad ne bih pomerila dok se ne završi. I ova serija rađena je po istoimenom časopisu, ali starom časopisu Jovana Jovanovića Zmaja. I dan-danas, kad pitam nešto dubokoumno, za šta mislim da i ne postoji smislen odgovor ili je pak previše očigledan, počnem kao Olivera Marković: "Pitam se, pitam se..." sa sve onom dubinom u glasu, stisnutih usana i praveći se da imam brkove kao ona - pozamašna autoritativna kuvarica. Ili Petar Kralj: "Da, da... To sam ja, Nikola Kirić... Javljam se iz daleke Australije... Jeste li znali..." Đurović kao učitelj - ko bi tome starinskom šarmu mogao odoleti? Milja Vujanović kao nemirna devojčica... I Marina Koljubajeva... Svi imaju po nekoliko uloga. Zmaj je Mića Tomić... Ako neko ko ima veze s RTV Beograd čita ovo, apelujem da se i "Neven" reprizira! Kad već reprizirate, dajte nešto lepo!

Dubokim glasom: "Pitam se, pitam se... Gde će Milja Lukić biti u nedelju?"
A sad piskavo: "Ne bih znala reći gde će Milja Lukić biti u nedelju."
Opet dubokim glasom: "Milja Lukić će biti ispred televizora i gledaće - 'Poletarac'!"

четвртак, 25. јул 2013.

Napravite sami sebi pakao, što drugi da vam ga prave

Valjda je i ostalima tako - najviše te iznerviraju oni koje voliš. Do kojih ti je stalo. Moja pokojna majka, možda baš zato što se trudila da "nikad svađe ne bude", izluđuvala me je kao niko. Ona je umela da me dovede do stanja kad ne vladam sobom. Čini mi se da mi tad ni mozak nije radio, a mozak valjda poslednji umire. U glavi mi je totalni vakuum. "Iz najbolje namere" kaže mi nešto što me baci kao s neke visoke litice, pa propadam, propadam... dok ne dostignem bestežinsko stanje. I onda tako lebdim, a u grudima me steže. Boli, nema šta. Ona, na kraju krajeva, nije ni umela da se svađa. Kaže tako nešto što me izvede iz takta, pa onda ćuti, još gore je kad počne da me "smiruje", a u stvari tek tad uđem u "uznemirenu" fazu, takozvano belo usijanje. Ona uvredi, i to baš onako junački, za srce ujede.

Obične svađe, koje bih pre nazvala raspravama, i ne računam. Tu je razbijem, obrišem očas posla, mada često i preteram, a pošto ona ćuti, dobijem grižu savesti, pa joj se onda udvaram narednih nedelju ili dve, nekad i tri - ako sam mnogo zasrala, pa se ona opusti, pa počne bez kočnice da se "ponaša", pa ja opet dreknem, pa ona ućuti, pa se ja kajem... i tako nam je prošao maltene ceo život. Izluđivalo me je njeno "vi ste udovička deca, pazite kako se ponašate". Kao da smo sestra i ja neki izrodi. A kad sam u gimnaziji dobila titulu Naj noge, očekujući da ću se ponositi titulom Pametnica, onako razočarana kažem kako su mi očekivanja potpuno izneverena, ona počne da me teši rečima: "Ko zna kakav utisak ostavljaš, umesto da te gledaju kao pametnu i ozbiljnu devojku." Bolje da me je tresnula maljem po glavi, iz sve snage, manje bi bolelo. Tad sam se baš osećala jeftino. I jadno. I to je trajalo danima.

Bez obzira na to koliko me je nervirala (kaže jedna moja drugarica da majke tome i služe), volela bih da je živa, pa makar me neprestano "častila" komplimentima.

Pored nje, i najstariji sin je kandidat za mesto "ujedača za srce". Za razliku od moje majke a njegove nane, on ne ćuti, nego počne da sipa, kao da mu rafalna paljba na usta izlazi. I ne zna da stane. On je živi dokaz da perpetuum mobile postoji. Priča polako, sve je logično, ali ta količina reči... A da je rečit, jeste. Još kao mali, umeo je da me dovede u nedoumicu da li su mi u porodilištu podmetnuli neko starije dete. I kad mu je bilo pet godina, raspravljali smo se kao matori. Od sve moje dece, iako on jedini fizički ne liči na mene (nažalost, ima i oca, bio je neophodan), po svemu ostalom nekako je najviše na mene. Možda me zato toliko i nervira. Lepo je rekao Duško Radović: "Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas." Međutim, samu sebe sam iznenadila kad sam otkrila da imam mazohističku crtu - ja njega toliko mnogo volim... Ako, sine, udri, bolje pakao od tebe nego od nekih nepoznatih.

S ostalom decom se raspravljam, svađam, ludim od njih... ali me ne boli srce. To je samo nerviranje, manje ili više žestoko, ništa više. Od toga nisam bolesna danima.

Muž... on me više čak i ne nervira. Kad rešim da se isključim, može da radi ili priča šta god hoće. Ko bi rekao da je u takvim situacijama moguće dostići nirvanu... Dobro, sad, nije baš nirvana... A pre dvadeset godina, kad on nešto kaže, ili samo nagovesti, ili napravi neki pokret za koji pomislim da u sebi krije neko skriveno značenje... danima i nedeljama razmišljam šta li to znači, šta on misli, kako sad ja treba da se postavim, da li se nešto promenilo... To je bilo pre dvadeset godina. Tad sam gorela na trojci, a sad mi je potrebno oživljavanje ne bih li se uključila u polemiku.

S ovima s posla i sličnim "usputnim ljudima", skoro da sam uspela da dostignem nirvanu. Nije bilo lako i nije kratko trajalo, ali - uspela sam. Godinama, ma, šta godinama - decenijama, govorim sebi kako "tamo neki" nisu vredni ni mog vremena ni mog nerviranja. Od tolikog ponavljanja "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", na kraju sam i napredovala.

I tako sam se opet vratila na ono da samo "moji" mogu da me iznerviraju i samo "moji" imaju pravo da me izlude i samo "moji" mogu da me muče. Ostalima je zabranjeno. Odbij! Privatan pakao, pardon - posed.

среда, 10. јул 2013.

(I)Legalna krađa recepata

Dok sam radila u Lisi i, pored ostalog, imala kao zaduženje rubriku Milja kuva za vas, a pogotovo sada, kad sam se osamostalila, javljale su se čitateljke da me hvale, pitaju za savet, ali i one koje su me optuživale za - krađu. U početku sam se branila iz petnih žila jer zaista ništa nisam ukrala, uglavnom je sve rađeno tako što prepisujem iz svoje sveske, svezaka svojih nane i staramajke (prababe), retko kad i iz mamine sveske, a sve ostalo, što je bio mnogo manji deo, bili su ili prevodi s nemačkog i ruskog (recepti koje smemo da koristimo zato što imamo licencu) i ono što mi daju drugarice. Receptima koje sam dobijala od drugarica, naravno, nisam proveravala poreklo, i ako je neka jednostavno prepisala nešto s nekog bloga, sajta, iz novina... ja to nisam mogla da znam, a nisam ni nešto detektivski raspoložena. Sve ostalo - ne da optužbe ne piju vodu, nego...

Ako uzmemo u obzir da sam tamo za svaki broj Recepata, koji su izlazili mesečno, skupljala po stotinak recepata, i još za Lizu, koja izlazi nedeljno, morala da "rodim" po tridesetak, sa sve propratnim tekstom, savetima i svime što uz to ide, onda je mesečni minimum bio - 200-250 recepata! Različitih! I tako svaki mesec. Na godinu, ako uzmem da je mesečni minimum minimuma 200 recepata, onda se brojka popne na 2.400 recepata! Različitih! Malo li je? Uz sve to, nisam šljuskala recepte kako mi koji padne pod ruku, nego sam uvek imala neku temu, pa sve to treba i osmisliti i iskopati... Iako volim da kuvam, i kulinarstvo mi je jedan od hobija, malo je nedostajalo da zamrzim i hranu uopšte, onu neophodnu, da se tek održim u životu.

Naročito pamtim jednu gospođu iz centralne Srbije (nije važno koji je grad) koja je ne znam ni ja koliko puta zvala i tražila da se navede njeno ime uz reform tortu jer je "skinuto s njenog bloga". Ili možda fejsa? Ili sa stranice? Ne sećam se više, samo znam da je - "njen recept". Budući da je reform torta jedna od bazičnih torti koju je svako pravio makar jednom u životu, nju sam preuzela iz staramajkine sveske - jedne kupusare, sastavljene od masnih papira koje je sama prošivala i lepila, pisanu plajvazom i umrljanu svime što je u kuhinji moglo da je zadesi, a bogami i protok vremena joj je naudio, kao i što se šetanje iz ruke u ruku ne treba zanemariti. To je sveska koju ću kad-tad prepisati u celosti. Staramajkini recepti su čudo jedno! Nema boljih. Pisala je ćirilicom, ali, kako je bila Nemica, neka slova, pogotovo K, M i N neodoljivo podsećaju na latinicu. I sa strane je pisala neke svoje napomene, na primer šta joj se desilo a nije trebalo da se desi (pored "italijanske torte s kafom", za koju se koristi zagrejana slatka pavlaka, piše velikim slovima i s nekoliko uzvičnika: da struji, ne sme da provri!!!). Zamišljam je kako je verovatno nekad imala pehove u kuhinji, pa ih je ovekovečila kroz ovakva upozorenja - vidi se da su pisana naknadno. Njen recept za rozen tortu je najjeftiniji, a najbolji. Doduše, u glazuru je dodavala "na vrh noža karmina", ali pretpostavljam da se to tada tako radilo, a i da su karmini bili "prirodni".
 
To su njeni najstariji recepti, iz perioda pre, tokom i malo posle Prvog svetskog rata.  Između dva rata već ima bolju svesku, mada je i ona dozlaboga zamazana, a i obeležavala je stranice i počela da piše latinicom. Kao namirnica pojavljuje se i margarin koji je bio pravi hit zbog posta. Tu i tamo vidi se neka dečja žvrljotina. Njena deca? Unuci? Prvo dete rodila je sa 19, a poslednje sa 52, pa je moguće da je to bio zajednički rad. Njoj je uvek bila puna kuća i kuvala je za vojsku. Njene sveske - to je moje najveće blago! I počastvovana sam što su završile kod mene. Dala ih je svojoj snaji, mojoj nani, a ona - meni. Počastvovana sam.

Kod mnogih recepata, uz naslov, stoje i napomene: prija Nata, gđa Olga, lepa Lepa, sudinica Mara, učiteljica Cveta, jetrva Rada... Koliko li su ti recepti putovali, šetali se od ruke do ruke, probani pa prepisani na slavama, rođendanima, svadbama... možda i na sahranama... I te žene imale su svoje potomke, i oni su nasleđivali sveske, pretpostavljam. Međutim, izgleda da se važi jedino era interneta. Pre neta -  ništa nije postojalo.

A bogami, postojao je i toster,  koji je moja nana zvala - pegla za biskvite. Ima recepata koji se prave i u "tostu". Kad sam taj čuveni "tost" videla uživo, doduše posle skoro pola veka nekorišćenja, kad je mama sređivala tavan, nisam mogla da se načudim - imao je isti princip kao i sadašnji tosteri, samo što su se ploče grejale na šporetu (kao starinske pegle), imale velike ručke kako bi mogle da se podignu i spuste, bile teške kao tuč i... stvarno su bile vredne truda ako u njima ispečete najmanje vanglu galeta ili da prepečete nekoliko kilograma hleba. Onu grdosiju dizati i spuštati za nešto malo... to se uopšte ne isplati. Jedino ako taj rad shvatite kao vežbanje u teretani s tegovima.

Recept za reform tortu je staramajkin. Prepisan od slova do slova. Iz one je najstarije sveske, kad se možda nisu rodili ni moji babe i dede, a roditelji sigurno nisu. I sad me proziva ta gospođa da sam joj - ukrala recept! Moguće je, ali u nekoj paralelnoj realnosti. Kojim li se putevima šetao taj recept, i zar je moguće da ga baš niko nije izmenio ni za slovo? Pa, hajde da je moguće. Čuda se dešavaju. Ono što je sigurno, to je da su sastojci - isti. Staramajkine mere su povelike, zato njene recepte menjam tako što uglavnom prepolovljujem količine, nekad smanjim i za dve trećine. Ipak, ona je imala desetoro svoje dece i dvoje usvojene, s tim ne mogu da se takmičim jer mojih troje naspram njenog broja deluju smešno.

Očekujem još neku prozivku. Sva sreća te radim ono što volim i u šta se razumem, pa mogu da se setim odakle je koji recept, ali... ko zna. Sad radim za sebe, još me je lakše prozvati - iza mene više nema one velike mašinerije nemačko-srpske firme. Mada, to mi nekako dođe kao (srpska) sudbina - sama protiv svih. Navikla sam. Od "mojih" recepata prepoznaću jedino Miljinu tortu i Miljin sladoled koje ću objaviti kad budem spremala takva tematska izdanja, a posle toga ih neko objavi kod sebe. Miljin sladoled je moj, izmišljen kad su mi deca bila mala, a Miljina torta je staramajkina. Kažu da je volela badem, pa je napravila jednu tortu za svoju dušu. Koristim i ja taj recept, samo što je ona u testo stavljala neoljušten badem, a u fil oljušten, a ja na oba mesta stavljam oljušten. Volim badem, ali ne baš toliko da mi malo i gorči. Koliko li je ona volela badem kad joj je i to bilo - slatko?

Staramajka se rodila kao Eleonora, ali se, prešavši u pravoslavlje i udavši se za pradedu Miloša prekrstila u - Milju. Volim što nosim njeno ime. Volim i što ličimo. A i ona bi volela, nadam se, što su njeni recepti kod mene. Volela bi i što ih drugi prave. Zato, prepisujte ih slobodno i uživajte za sve pare i trud, i do - poslednjeg slova.

уторак, 2. јул 2013.

D'umrem od fascinacije

U poslednje vreme često izlazim, tako se namestilo. Kao da je vreme slava, pa s jedne na drugu, pa na treću i četvrtu, tokom iste večeri, dan za danom. Sad nešto idem po kafanama, ljudi slave svašta - i godišnjice, i rođendane, i diplomiranja, i odlaske u penziju, i poslovne uspehe... Kad izlazim, volim da sam s društvom koje me zasmejava ili da vodim razgovore koji me interesuju, a bogami - volim i da igram. Tako zamišljam izlazak i provod. Međutim... Iako sam redovna po kafanama i znam skoro sve žive muzike po gradu, repertoar mi je, naravno, poznat... niti pričam, niti mi je zabavno, niti igram. Borim se sa zevanjem junački, i stalno kontam po glavi kako bezvezno gubim vreme. Zabavnije mi je i lepše, a tek koliko je korisnije, kad u iznošenim velikim majicama svojih sinova sedim ispred TV-a i pletem. Ako mi se baš ne sviđa program, onda je super i čitanje knjige u večernjim satima, mada to obično radim danju, zbog svetla.

Zašto mi je tako dosadno? Zato što je dosadno društvo. A i kad bih htela da se s nekim zanimljivim ispričam, od muzike ništa ne bih čula. Kao u inat, muzika je non-stop za našim stolom. Kako i ne bi bila, kad sedim s ljudima koji im daju pare i naručuju pesme. Volim ja muziku, imam i svoje omiljene pesme, ali, čoveče, napravite makar jednu pauzu, mrdnite se s našeg stola, izaći ću gluva odavde, a možda i ne preteknem normalna, u jednom komadu.

Kulminacija je bila pre neko veče. Veliko društvo, spojeni stolovi, sve "moj do mojega", muzika kao dragstor, a dobra, hrana odlična... Kako je i red, sedim prekoputa muža. Do mene s jedne strane gospođa koja non-stop šalje poruke, a kad joj telefon nije u rukama, zauzeta je viljuškom kojom mlati po vazduhu u ritmu aktuelne pesme (nož ne koristi, a gospoDŽa s brilijantima) ili drži čašu i pije, pije, pije... Kad se opasuljila da bi sa mnom mogla da prozbori koju, već je saplitala jezikom. S druge strane sedi uvaženi gdin advokat koji džentlmenski počinje priču. Naravno, kao i svi ljudi kojima je profesija da i te kako odlučuju o nečijem životu, priča o sebi. On je u tom sporu ovo, pa su oni pokušali ono, a onda je on rekao to i to, pa je na kraju ispalo "ono". Teško sam hvatala konce, a to mi se retko dešava. Odustala sam na polovini prvog slučaja. Ja sam pričalica, i kad se ja ućutim, to je znak da slušam zadivljena ili uopšte ne slušam. Nije teško pogoditi koja je opcija ovde verovatnija. Međutim, kao i svako društveno a vaspitano biće, moram i ja s vremena na vreme nešto da priupitam. A s vremena na vreme gdin advokat vrti rukom i nekako nameće da se u tu ruku pogleda. A na ruci - veliki sat, meni ružan do bola, kao da je stavio budilnik na kaiš. Onako, reda radi, jer ne hvatam priključak s glavnom temom, pomenem: "Kako Vam je interesantan sat..."

Uh, kakav zajeb! Da sam bilo šta drugo rekla, bilo bi bolje. Sledi priča ozarenog čoveka koji mi saopštava koja je to marka i čega sve tu ima: i neki titanijum i neki dijamanti, pa, čini mi se, beše i neka keramika... pa ciferblat je ovakav i ovakav... a otporan je i na ovo i na ono... i pokazuje vreme ne znam ni ja gde sve ne... i oznaka se vidi po tome i tome... Izvinjavam se onima koji se razumeju u te stvari, ali nisam ništa zapamtila. Ličila sam na učenika koji je napamet naučio lekciju, ali, kako je ne razume, vlada s tek nekoliko pojmova i neprestano ih vrti u krug ne bi li ostavio utisak kako je nešto ipak radio. I, kao da sve to nije bilo dovoljno, sledio je svečani trenutak: "Izrađen je u seriji od samo 80 komada!" Ja zbunjena, da l' sad treba da se divim ili da zanemim... Šta ja sad treba da radim? Da mu se poklonim ili da se nasmejem? Napravi on tu značajnu pauzu, uzdignute glave, izvijenog vrata, krutih i pod konac postavljenih ramena... Čeka... Znam za taj psihološki momenat. Ovo je verovatno dramska pauza, sad sledi vrhunac... Da l' treba da se userem tu, na licu mesta... To traje tek nepun minut, ali ja, kao biće s izoštrenom socijalnom inteligencijom (valjda sam, majku mu, nešto i naučila od tolikog izlaženja i od tolikog pričanja s ljudima!), prozborim: "Stvarno?"

Mislim da nisam dobro podesila pogled i izraz lica, nije to sve tako dobro uvežbano... nije ni on glup, pa sledi dodatno pojašnjenje... Šta sad da radim? Bože, ima li te? Neću valjda početi da zevam? Neće mi se valjda oteti smešak, onaj moj, bezobrazni... Da mi je neko rekao da ću se radovati muzici, ne bih verovala. Tik na moje uvo, da ogluvim, zacvile violina "Eh, da imam, ko što nemam..." od Vlatka Stefanovskog (inače, moj kafanski favorit) i za trenutak sam poverovala da ima Boga. Izgleda da je Bog bio moj muž koji je pesmu naručio. Staviću mu ovo u plus, i dodati na spisak razloga ZA brak.

Pričam ja sutradan drugarici ovaj događaj, a ona će na to: "Ma, on te muvao, hteo je da ostavi utisak." Bogami, nije me muvao, ne samo zato što mi je muž tu, i ne samo zato što je mlađi od mene, i ne samo zato što sam ja završila karijeru... nego i zato što valjda niko tako ne muva nekog. Ako i muva, interesuje me ko pada na to. Možda devojka pripravnik u sajdžijskoj radnji?

Sad mi je jasno - trebalo je da budem fascinirana i da otvorim usta kao dete pred poslastičarnicom. Izneverila sam očekivanja. Uostalom, advokati se viđaju s kriminalcima, oni su navikli na taj soj. Koliko god raznorazne bitange, lopovi, razbojnici, prevaranti... mislili da su namazani svim mastima, advokati imaju najmanje jedan premaz te "znam znanje" masti više. I, naravno, razgovaraju s visine. Vremenom i sami pomisle kako je ta "visina" na kojoj su - normalan poredak stvari. I kladim se da gdin advokat misli kako sam glupa. Na pamet mu ne pada da je priča dosadna. I ni teoretski ne može da se desi da sat nije lep. A nije. Onakvu budžu, kao omanji nokšir na ruci... to ne bih nosila nikad.


Napomena u vezi s fotkama: Pojma nemam kakav je prvi sat, ali drugi je izrađen u samo 88 primeraka, a treći  u - 28! Našla sam na netu, a net - sve zna! Ovaj koji je meni bio pred očima (80 primeraka!), stvarno ne znam koji je.