субота, 03. јун 2017.

Turbo

Oduvek sam imala sklonost ka neobičnim, skoro neverovatnim događajima. Ne da slušam o njima već da mi se dešavaju u stvarnom životu.

Daleke 1984. radila sam u alternativnom pozorištu i knjižari Magaza. Ljuba Tadić i Snežana Nikšić vodili su Magazu, ali sam nekako kontakt imala samo s Ljubom.

Te nedelje radila sam popodne. U ponedeljak rano ujutro, čim sam odvela decu u jasle i vrtić, krenem kod Elvire koja je tad stanovala na Petlovom brdu i imala mašinu za šivenje, sa hrpom materijala. Plan je bio da šijemo koliko možemo, vratim se kući da sve to ostavim i odem na posao. Međutim... Međutim, Sava je poplavila za to prepodne toliko da se nije moglo pored Ade, autobus je išao okolo-naokolo i naravno kroz neverovatnu gužvu, pa sam sa skoro sat vremena zakašnjenja, sa sve kesama kao neka švercerka, došla na posao.
Gleda me Ljuba, kaže:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali poplava je oko Ade i Sajma, nisam mogla da se vratim s Petlovog brda na vreme. Putovala sam više od tri sata.
- Kakva poplava? O čemu to pričate?
Gleda me prilično namrgođeno.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno juče bila - poplava. Bože, kakav užas!

U sredu sam krenula na vreme na posao. Stanovali smo u Džordža Vašingtona, i išla sam tramvajem dvojkom do Kalemegdana, pa onda peške do Magaze u Knez Mihajlovoj. Idem ja tako tramvajem, i na krivini, kad je tramvaj skrenuo iz Dušanove u Parisku, maltene stigao do stanice na Kalemegdanu, jedinica ispred nas se - prevrne. Haos! Mi svi izađemo iz dvojke, počnemo da pomažemo ljudima da se iskobeljaju iz tramvaja, neki vrište... Ostanem ja tu s jednom ženom koja je očigledno bila u šoku i s malim mlazom krvi koji joj curi po licu, neznano iz koje povrede na glavi. Pridržavam je, smirujem, vidim da će pasti. Dolazi Hitna pomoć, ali ona nije prioritet. Ostala sam uz nju dok je nisam predala lekaru u ruke.
Žurim na posao, opet kasnim skoro sat vremena, opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali tramvaj ispred mog se prevrnuo.
- Kakav tramvaj, kakvo prevrtanje? O čemu to pričate?
Opet me gleda prilično namrgođeno, ali i kao da mu se glava pretvorila u jedan veliki upitnik.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno se juče tramvaj - prevrnuo. Bože, kakav užas!

U petak opet kasnim, opet skoro sat vremena. Opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali...
Taman ja da ispričam još jednu neverovatnu epizodu iz svog života, a Ljuba me prekida, sav usplahiren:
- Uopšte me ne zanima, nisam radoznao! I verujem Vam, sve Vam verujem! Unapred!
Ovaj put me gleda skoro uplašeno, a glava mu izgleda kao ogroman upitnik.

Pod pretnjom smrću ne bih mogla da se setim šta se desilo tog petka. Ali da je bilo nešto neobično, skoro neverovatno i svakako dramatično - to je sigurno.

Otprilike kao te nedelje odigravali su se događaji i poslednjih desetak dana. Prvo me je na pešačkom prelazu udario ni manje ni više nego - kamion, i to ogroman, točak mu je visine skoro do mog ramena, pa sam tako sva sluđena otišla za Kragujevac, pa tamo u Hitnu, oni me poslali u Urgentni, tu mi stavili kragnu, dodatno mi ukrali i telefon...

Krađa telefona je tragikomična. Kradljivac lepo stavio svoju fotku na viber. On je - ja. Na svu sreću, bio je genijalno glup jer sam na sve mreže i glasila postavila tu njegovu fotku, pa su se javili silni ljudi koji su ga prepoznali. Uz pomoć drugarice brže smo ga locirale nego policija.

Pisali mi ljudi: Šta te briga za telefon, kupićeš novi; ma, jebeš telefon; da l' je moguće da ganjaš telefon, a udario te kamion; batali telefon, ima važnijih stvari...

Nije što sam telefon tek počela da otplaćujem, već što mi je u telefonu - sve! Namestila sam i sve tri imejl-adrese, bez lozinke, da ne gubim vreme... Divota! Kad sam došla kući, ja na komp, a tamo - nema nijednog mejla od 4. maja. Kao da punih 15 dana nisam primila nijedan mejl, a na dnevnom nivou dobijem oko dvadesetak u proseku. Ko mi je pisao, pisao je, ja o tome pojma nemam. Koliko je to važno za posao ne treba ni pričati.

A ovaj bliski susret s kamionom, to ću tek videti šta će se dešavati. Naravno, očekujem neke dogodovštine dostojne Riplija. Kako i ne bih kad mi se život odvija turbo tempom.

Inače, prijatelji me već deru od zajebancije - malo te udario kamion, ali dobro, ništa mu ne fali.

петак, 24. фебруар 2017.

Ide Mile, gori mu cigara




Kampanja protiv pušača sve je gora. Da se zabrani pušenje ovde i onde i tamo i 'vamo, to je u redu, ali predstavljati pušače kao đavole... Preteraše ga! Nisam neka cvećka, ali Sotona sigurno nisam.

Pre nekoliko godina stojim na autobuskoj stanici kod Doma omladine, čekam autobus, i po narodnom verovanju da autobus dođe čim zapališ cigaretu, zapalim i ja. Posle nekoliko dimova gospođa pored mene, prilično histerično, kaže mi: "Zar ne vidite da sam ovde s detetom! Odmah ugasite cigaretu!" Kakva sam bezobrazna, naravno da nisam bacila cigaretu, već sam uvukla novi dim i ispuštala ga polako, s uživanjem, ne obraćajući pažnju na nju. Ni na dete, naravno. Nek se sklone ako im toliko smeta, to je bilo pušenje na ulici, nije u zatvorenom prostoru, pa da me optuže za kriminalne aktivnosti. Po ovogodišnjem sloganu Nacionalnog dana bez duvanskog dima Odrasli puše i mene guše (31. 1. 2017), ispada da su pušači neki teški kriminalci koji udaraju tamo gde je najtanje - u decu. Kao ja tog dana čekajući autobus.

Skoro svi oko mene prestali su da puše - većina drugarica, muž, neki poslovni saradnici s kojima sam svojevremeno ispijala silne kafe uz obaveznu cigaretu, a sad mi zakazuju sastanke na mestima gde je No smoking... Ranije su nam sastanci trajali po sat-dva, sad sve završimo za dvadesetak minuta. Od tog No smoking! smaranja, ovo je jedina vajda.

Od svih, ipak, najgori su bivši pušači. Poput mog muža, na primer. Nekad se dimio kao kafanska furuna. Ne znam ni sama koliko je cigareta pušio dnevno, mada je bolje meriti na paklice. Čak i meni, strastvenom pušaču, njegov tempo bio je nedostižan. A onda je 2005. imao probleme sa srcem. Dok se majao po lekarima, kako-tako je živeo, odnosno pušio, uobičajenim ritmom. Pričali su mu i lekari i svi ostali kako bi trebalo da se malo smiri: no-no kafane, izlasci... i pogotovo no-no-no-no pušenje. Ništa od toga on nije čuo. Ako ćemo pravo, te savete ponavljaju kao pokvarena ploča. Kao da su jednom snimili, pa samo puštaju jednu te istu traku za sve prilike, odnosno bolesti. Zaboravih da pomenem onaj zlata vredan savet: oslobodite se stresa! Ma, odma' ću. Evo, ovog trenutka prestajem da se nerviram, rekao mi je lekar.

Međutim, onog trena kad su mu rekli da mora na operaciju, na o-p-e-r-a-c-i-j-u, bacio je cigarete. Izašli smo iz ordinacije, izvadio je paklicu iz džepa, bacio je u đubre, tražio mi još dve njegove paklice koje su bile kod mene u tašni, dam mu, on i njih baci.
- Šta to radiš, 'leba ti?
Treba li reći da sam ga u tom trenutku mrzela! Ni na kraj pameti mu nije palo da svoje cigarete ostavi meni. Ne, on je bio uveren da ću sad i ja prestati s pušenjem. Kakva sam naopaka, tek tad sam počela da pušim. Gde sam ja, tu se dimi.

Tako je on ostavio cigarete. I ne samo što je ostavio, nego je sad najveći lobista No smoking! svetske kampanje. Preko zime, kad ne možemo da držimo sve otvoreno i da se luftiramo neprestano, ulazim u kupatilo, penjem se na kadu, jedna noga na jednom zidu, druga na drugom, onom tanjem, pribijenom uza zid, ja uspravljena, u nivou glave mi otvoreno prozorče, i tamo duvam. I još mlatim cigaretom gore-dole, da ne dimi mnogo. Ko je pušio u školskom toaletu, zna o čemu pričam.

Eto, tako pušim u toplom porodičnom gnezdu. Svaku zapaljenu cigaretu prati tekst: "Ma, nosi se. Ima da pušim!", a kad je gasim: "Ma, nosi se. Ima da pušim!"

Kod ljudi kod kojih se ne puši retko idem, a i kad odem, ponašam se kao i prema onima koji zahtevaju izuvanje kad im ulaziš u kuću - kao prema seljoberima. Izuzetak su samo oni s malom decom.

Nije da nisam razmišljala da prekinem s pušenjem. U nekoliko navrata i nisam pušila, jednom čak godinu i po dana. Povremeno, u proseku na dve godine, donosim odluku kako ću od tamo nekog ponedeljka prestati. Ništa se ne desi da bih "morala" da zapalim, već obično bude neka zabrana, ili neko lupetanje kako je duvan u rangu najsmrtonosnije droge, a pušači su kriminalci. E, tad lepo sednem i zapalim cigaretu. I pušim baš onako od meraka.

Dok sam radila u školi, bila je ko zna koja po redu akcija No smoking!, prikazivali su neki horor film s razorenim plućima od duvana. Možda to i jesu duvanska pluća, ali pre bih rekla da su koristili foto-šop ili snimali neku crkotinu. Deca ono gledaju, naravno s gađenjem, a ja se gledam s koleginicama, dogovaramo se kojim ćemo redom izlaziti napolje i duvaniti. Deca i ne treba da puše, a odrasli nek sami odluče da li će ili neće pušiti.

Nek mi niko ne preti, zbog pretnji neću prestati. Kad se potrefi da u taj ponedeljak kad ja "prestajem da pušim" na TV ili u novinama ne bude nikakve pretnje ili kvalifikacije pušača kao najgorih zlotvora, možda stvarno i prestanem da pušim.

Do tada, zapevajmo:
"Ide Mile lajkovačkom prugom
(...)
Ide Mile, gori mu cigara..."