недеља, 25. јун 2017.

S'Agapo

Nije nikakva tajna da Srbi vole Grčku i Grke. Rekla bih da i oni vole nas, toliko puta su dokazali, ako izuzmem ono zviždanje na košarci. Mada, izbacili smo ih iz trke za medalje, pa nije ni čudo, iako su susJedi to shvatili kao podršku svom silasku s postolja. Nacionalni kompleks, šta da se radi.

Već sam pisala kako je moj deda, prešavši Albaniju, dospeo na Krf sa svojih dva metra visine i manje od 50 kilograma težine, i kako ga nije spasila nikakva francuska pomoć (koju smo uredno isplatili, sve do poslednje pertle) niti neko čudo, već je pretekao zahvaljujući - Grkinjama. Seljankama s Krfa, obučenim u crno, s maramama na glavama, koje su živele skromno, ali im nije bilo teško da u korpama za izmrcvarene Srbe donesu neku lepinju, komad fete i masline. Da nije bilo njih, ne bi bilo nikoga iz naše porodice. U tom svetlu, običaj da se deda prekrsti, pa poljubi, pa tek onda zagrize fetu, uopšte nije neobičan. Nama, unucima, stoput je ponovio: "Od moji', niko nikad s Grci da se ne zamera!"

I ne samo da se ne zameram, već mi je usadio duboko poštovanje i veliku ljubav prema tom narodu i zemlji. I pre nego što sam otišla u Grčku, volela sam je. Mislila sam, a mislim i sad - ako ikad ikome od Grka mogu da pomognem, punog srca ću pomoći, da se makar malo odužim za sve ono što su učinili za mog dedu, što su ga sa same ivice smrti vratili među žive. Takve stvari se ne zaboravljaju.

Ima onih koji pričaju kako je ta ljubav, prava i jaka, samo zato što smo i jedni i drugi pravoslavci. Neviđena glupost. Pravoslavci su i Bugari, pa nekako s njima kroz istoriju nikako da budemo na istoj strani, nikako da se ispomažemo, naprotiv. Na jugu Srbije još se može čuti od starih "krvoločan ko Bugarin". Doduše, i "buni se ko Grk u apsu".


Pesma "Ne ljuti mi se, oko moje" ili poznatija kao "Plavi bosiljče" govori o ljubavi. U Grčkoj je zovu i "srpska pesma". Naime, srpski vojnik, neki jadničak poput mog dede, iscrpljen, pola mrtav, pola živ, zaljubljuje se u Grkinju i očigledno su mu osećanja uzvraćena. Međutim, oporavljen, mora da ide dalje s vojskom i moli svoju ljubav da se ne ljuti na njega. Želi da je vidi, možda i posledni put, a ako se ne vrati, pretvoriće se u pticu i ponovo joj doći. Ova pesma je poput himne ljubavi i stradanja Grka i Srba.

Da li je Grcima sve to na pameti kad kao turisti dođemo kod njih, ne znam, ali slutim da jeste. Istorijski su osvešćeni i mentalitet im je - dobar. Slični su nam, ali naravno bolji. U vreme najgorih sankcija, kad je bilo potrebno da dreždite ispred raznoraznih ambasada ne biste li dobili papirče na osnovu koga možete da izvadite gomilu ostalih kako biste se mrdnuli iz zemlje (sećate se, bili smo dežurni zlikovci kao nekad Indijanci - neka im je bogom prosto koliko su se ogrešili), rešila sam da nikud ne idem. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se stavljam u ulogu prosjaka. To se nije odnosilo jedino na Grčku. Jedna moja drugarica je to lepa sročila: "Idem tamo gde me vole." Naravno, išla je u Grčku.

I ne samo zbog toga - u Grčkoj je stvarno lepo. Dobri domaćini, lepo more, odlična hrana, ima šta da se vidi... Što se cena tiče, bez obzira na to što je nama sve skupo, ipak u Grčkoj može da se letuje za stvarno male pare, a da se ne pravi salata od paradajza na plaži. Može i za velike pare. Grčka ima sve, ne samo more. Odnosno - mora. I ostrva. I plaže svih vrsta. I mir i gužvu, šta ko voli. Najvažnije je da ima Grke.

Kako nisam neki ljubitelj mora i ne mogu da provedem duže od dve nedelje gledajući u jednu te istu beskrajnu plavu pučinu a da ne skviknem od dosade, začuđujuće je da jedino u Grčkoj zaželim da ostanem koji dan duže. Kad dođe vreme da se krene kući, meni žao. Rekoh već da Grčka nije samo more.



Pre nešto jače od godinu dana, na putu za Vranje, dve drugarice i ja stajemo kod Predejana. Tražimo parking. Spazimo slobodno mesto, ali... Parkirao čovek kola zauzevši dva mesta. Počnemo mi da grakćemo: kreten, idiot, đubre, smrad... Kad, u neko doba spazim registraciju. Grčka. A, pa to bitno menja situaciju. Kažem drugaricama: "Nema veze. Sigurno je umoran. Mislite da bi ovako stao da je sve u redu? Jadan, ko zna u kakvom je stanju bio." One se promptno složile. Objektivne smo, nema šta.

Nedavno su Grci imali neku promociju, a možda i nisu, nego se predstavljalo neko kulturno-umetničko društvo, možda i neka muzička grupa, a nije ni važno. Šta god da je bilo, bilo je nasred Trga republike, kuda je trebalo da prođem posle bezveznog sastanka koji me je doveo u isto takvo raspoloženje. Na prve zvuke grčke muzike malo sam se odobrovoljila. Onda vidim grčku nošnju, pa mi bilo nešto lepo. Na idiotski sastanak sam već i zaboravila kad su ljudi počeli da igraju. Stanem malo sa strane, i vidim na ovalima naizmenično poređane redove kockica fete i maslina. Setim se dede, srce mi poskoči i stvori mi se knedla u grlu. Feta i masline! Grčka! Volim je, nego šta!


субота, 03. јун 2017.

Turbo

Oduvek sam imala sklonost ka neobičnim, skoro neverovatnim događajima. Ne da slušam o njima već da mi se dešavaju u stvarnom životu.

Daleke 1984. radila sam u alternativnom pozorištu i knjižari Magaza. Ljuba Tadić i Snežana Nikšić vodili su Magazu, ali sam nekako kontakt imala samo s Ljubom.

Te nedelje radila sam popodne. U ponedeljak rano ujutro, čim sam odvela decu u jasle i vrtić, krenem kod Elvire koja je tad stanovala na Petlovom brdu i imala mašinu za šivenje, sa hrpom materijala. Plan je bio da šijemo koliko možemo, vratim se kući da sve to ostavim i odem na posao. Međutim... Međutim, Sava je poplavila za to prepodne toliko da se nije moglo pored Ade, autobus je išao okolo-naokolo i naravno kroz neverovatnu gužvu, pa sam sa skoro sat vremena zakašnjenja, sa sve kesama kao neka švercerka, došla na posao.
Gleda me Ljuba, kaže:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali poplava je oko Ade i Sajma, nisam mogla da se vratim s Petlovog brda na vreme. Putovala sam više od tri sata.
- Kakva poplava? O čemu to pričate?
Gleda me prilično namrgođeno.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno juče bila - poplava. Bože, kakav užas!

U sredu sam krenula na vreme na posao. Stanovali smo u Džordža Vašingtona, i išla sam tramvajem dvojkom do Kalemegdana, pa onda peške do Magaze u Knez Mihajlovoj. Idem ja tako tramvajem, i na krivini, kad je tramvaj skrenuo iz Dušanove u Parisku, maltene stigao do stanice na Kalemegdanu, jedinica ispred nas se - prevrne. Haos! Mi svi izađemo iz dvojke, počnemo da pomažemo ljudima da se iskobeljaju iz tramvaja, neki vrište... Ostanem ja tu s jednom ženom koja je očigledno bila u šoku i s malim mlazom krvi koji joj curi po licu, neznano iz koje povrede na glavi. Pridržavam je, smirujem, vidim da će pasti. Dolazi Hitna pomoć, ali ona nije prioritet. Ostala sam uz nju dok je nisam predala lekaru u ruke.
Žurim na posao, opet kasnim skoro sat vremena, opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali tramvaj ispred mog se prevrnuo.
- Kakav tramvaj, kakvo prevrtanje? O čemu to pričate?
Opet me gleda prilično namrgođeno, ali i kao da mu se glava pretvorila u jedan veliki upitnik.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno se juče tramvaj - prevrnuo. Bože, kakav užas!

U petak opet kasnim, opet skoro sat vremena. Opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali...
Taman ja da ispričam još jednu neverovatnu epizodu iz svog života, a Ljuba me prekida, sav usplahiren:
- Uopšte me ne zanima, nisam radoznao! I verujem Vam, sve Vam verujem! Unapred!
Ovaj put me gleda skoro uplašeno, a glava mu izgleda kao ogroman upitnik.

Pod pretnjom smrću ne bih mogla da se setim šta se desilo tog petka. Ali da je bilo nešto neobično, skoro neverovatno i svakako dramatično - to je sigurno.

Otprilike kao te nedelje odigravali su se događaji i poslednjih desetak dana. Prvo me je na pešačkom prelazu udario ni manje ni više nego - kamion, i to ogroman, točak mu je visine skoro do mog ramena, pa sam tako sva sluđena otišla za Kragujevac, pa tamo u Hitnu, oni me poslali u Urgentni, tu mi stavili kragnu, dodatno mi ukrali i telefon...

Krađa telefona je tragikomična. Kradljivac lepo stavio svoju fotku na viber. On je - ja. Na svu sreću, bio je genijalno glup jer sam na sve mreže i glasila postavila tu njegovu fotku, pa su se javili silni ljudi koji su ga prepoznali. Uz pomoć drugarice brže smo ga locirale nego policija.

Pisali mi ljudi: Šta te briga za telefon, kupićeš novi; ma, jebeš telefon; da l' je moguće da ganjaš telefon, a udario te kamion; batali telefon, ima važnijih stvari...

Nije što sam telefon tek počela da otplaćujem, već što mi je u telefonu - sve! Namestila sam i sve tri imejl-adrese, bez lozinke, da ne gubim vreme... Divota! Kad sam došla kući, ja na komp, a tamo - nema nijednog mejla od 4. maja. Kao da punih 15 dana nisam primila nijedan mejl, a na dnevnom nivou dobijem oko dvadesetak u proseku. Ko mi je pisao, pisao je, ja o tome pojma nemam. Koliko je to važno za posao ne treba ni pričati.

A ovaj bliski susret s kamionom, to ću tek videti šta će se dešavati. Naravno, očekujem neke dogodovštine dostojne Riplija. Kako i ne bih kad mi se život odvija turbo tempom.

Inače, prijatelji me već deru od zajebancije - malo te udario kamion, ali dobro, ništa mu ne fali.